36

05.04.2013.

Zagazih lagano u 36-tu godinu života. Rešio sam da brojim unazad, tako da je to zapravo 34., tako se i osećam. Uglavnom kada me sretnu moji stari drugovi i drugarice, većina njih, nakon skeniranja, dolazi do zaključka da se nisam u biti promenio. Hm, u suštini i nisam, možda sam malo ozbiljniji u pojedinim trenucima, ali obećao sam sebi da dete u meni porasti neće… Pojedini, kada dođu u moje godine, već tripuju kako su omatorili, a još ako po difoltu nemaju porodicu kao ja na primer, mislim na ženu zvaničnu i još zvaničnije dete, pa tu nastaje pakao. Ok., umislim i ja ponekada svašta, kada dođe „žuta minuta“, ali, s obzirom na formu (psiho-fizičku) i interesovanja, kapiram da mi tek sada predstoji ono najbolje, i to nikako za kraj, već za početak.

Sada da odmah rešim te tuđe zablude, da im pomognem. Svi oni koji „brinu“ kada ću se oženiti, napraviti dete, nabaciti švalerku, neka se opuste. Mogli bi za promenu da brinu o sebi, da se više smeju, da ne prave problem tamo gde ga nema, da ako im kažem da sam srećan, zadovoljan, da stvarno to i jesam, i da osim dobronamernih saveta i konstruktivnih predloga, ne primam k srcu i svesti ništa što mi nije nužno, što je poznato i glupo. Shvatio sam da treba biti svoj bez obzira na mišljenje drugih. Oduvek mi je bilo važno ko me procenjuje, a ne kako. Podložni smo svakojakim uticajima, spisak nebuloza koje nam se iz sata u sat serviraju je beskonačan, i ono što najviše cenim kod sebe je to što sam uspeo da na neki način ostanem normalan i budem to što jesam, bez obzira na posledice. Hoću reći nisam se prodao ni za kakvu ciglu, staž, i veštačko zadovoljstvo. I neću, to je jedino što znam. Nisam ni bezgrešan, imam mane, i to znam.

Au, al sam ozbiljan, negiram sebe samog s početka ove kolumne-bloga. Ovih dana kuliram, dok ne dođe proleće u pravom smilsu. Verujem našim vođama da je jako teško, jer i proleće nam jedva dolazi, skoro da se ne nazire, a što reče jedna moja drugarica – kakva država, takvo i proleće. Ni sunce da nas pogleda. Ali, iako nema sunca, moj Cvetić toliko jako, pozitivno sija i lepo miriše, da i ne osećam nedostatak proleća. Kod mene je ono došlo već početkom prošle jeseni, he.

Kada sam već pomenuo vođe, oduševio sam se odazivom nas smrtnika u akciji „Srce za Tijanu“. Neko je verujem, izdvoji dinar na svu muku i bedu koja mu je servirana, dao poslednje pare da bi Tijana dobila šansu da živi kao i sva ostala deca, i svi zajedno, mi smrtnici, uspeli smo u tome. A od ovih besmrtnih vođa, koliko znam par njih je reagovalo, ali sam se frapirao kada sam čuo da u skupštini, odnoso cirkusu, postoji posebna procedura da bi im skinuli od plate 1000 dinara! Ljudi moji! A nema posebnih procedura kada skaču cene svaki dan?! Kada uzimaju lovu za tone goriva koje kao troše mesečno na putovanja? Te odluke se donose odmah, ko nas šta pita! Stvarno su jadni ti besmrtnici. To je beda. Pustimo ih još malo, neka se igraju, sve igrarije imaju i kraj.

E, da, nisam vam rekao da ću napraviti žurku povodom mog rođoša u Kombank areni u metropoli? To je prvo trebalo da naglasim! Kada je Džej Zi (muž – na – Bijonse) mogo da zakupi arenu tamo negde po Americi da detetu proslavi rođendan kako treba, pa mogu i ja. Odoh da vežbam performans, pašću sa krova, sevaće laseri, leteće balerine…, ha, ha, ha.