Kažu da je čovek od 40 godina ostvaren u onom smislu u kome to želi (privatno, poslovno, duhovno…), pun snage, ali i da je ušao u neki vid kolotečine – posao, porodica, „jedva čekam vikend“, letovanje… Jedan sam od onih koji nema tu kolotečinu, jer je jednostavno ne želi.
37
Svi mi koji živimo u Srbiji dobro znamo da je potrebno mnogo više „nečega“ da bi nam život bio sladak, bez stresa, odnosno onakvim kakvim smo ga zamislili. To „nešto“ su uglavnom raznorazne rođačko-političke veze. Ukoliko su one jake, nema zime, pa makar nemali ništa, pa čak ni pameti puno. Zbog toga smo trenutno tu gde jesmo.
Lično, sada sa svojih punih 40 godina, mogu da kažem da sam delimično ostvaren, a neko bi na mom mestu bio potpuno zadovoljan svojim životom. Ima takvih puno, vidim ih u mom okruženju, svakodnevno. Ali ja hoću još! U našem društvu još uvek postoji problem ukoliko neko u 40-toj poželi da se bavi nečim novim, ukoliko nema „stalan posao“, ako se još uvek „traži“ ili ako pak nije porodično sređen – žena, deca, ljubavnica. Njega ili nju sažaljevaju, a saveti su uglavnom tipa „moraš, bilo šta“ ili „sa bilo kim“, šta više čekaš, mator si?!
25
Da li moramo bilo šta? Svakao da je odgovor NE. Da ne govorim u množini, ali ne moram ništa od onog što ja ne želim i smatram da je za mene dobro, a pritom ne povređujem ljude oko sebe.
Neću više da filozofiram. Čuo sam da su četrdesete godine života veoma lepe, te sam tako i zakoračio u petu deceniju svog života. Ne mogu da znam šta budućnost donosi, jedino što mogu da uradim je da ne dozvolim da na bilo koji način nestane to „dete u meni“ (tojest da budem mator), mislim da tada život gubi smisao, a da kolotečina prelazi u večni pesimizam i nemoć. To da proverevam neću, odoh da se igram, a vi se poslužite tortom.