20.05.2013.
I dok čekamo početak primene famoznog Briselskog sporazuma pa da kod nas sve procveta za dve, tri decenije, dva prošlonedeljna događaja, a nemaju veze sa Pinkušama, ostavila su utisak na mene: fudbalski derbi večitih rivala i koncert Depche Mode. Moram da priznam da nisam pasionirani navijač, ali očekivao sam više. Pre svega da gledam fudbal. Nisam ekspert za najvažniju sporednu stvar na svetu, daleko od toga, eto ja na primer ne bih mogao da budem trener, jer svi ostali potencijalno su doktoranti, ali ono što sam video – bleda kopija nekadašnjih fudbalskih utakmica i derbija.
Kapiram ja da se i tu vrti ogromna lova, pa ne bi Karadžić Toma bio predsednik FSS jedno 150 godina, ali, trebalo bi, fudbaleri, malo da zapostave manekenisanje van terena, alkohol, itd., i da ostave „srce na teren“, jer nisam nešto primetio da baš mogu da trče punim kapacitetom svih 90 minuta.
Za ovaj derbi, spremio sam par piva, neko meze, došao kum, tradicionalno obojica navijamo za Delije, i iskreno, trebalo je da osvoje ovo prvenstvo, više se ne sećam kada su, čisto da se malo smire strasti, a i dokle više jedni te isti. I tako gledamo utakmicu, dok moji prijatelj Nenad, pasionirani Delija, šalje mi sms hoće čovek da izludi – prečka. I ja ga kapiram, to je strast, i logično da mu je krivo što se veći deo utakmice igrao na polovini terena, što akcije koje navodno vežbaju naši fudbaleri nemaju nikakvog smisla kad izađu na teren, ne verujem da vežbaju promašivanje lopte, nameštanje frizure, češanje za jaja, duni vetre da padnem i jaučem pola sata… Ali dobro, lopta je okrugla i klizava. Kuckam ja Nenadu sms: „Druže, ovaj fudbal go ku..c, kao i država“. I stvarno, ne može bolje. Zašto na primer Englezi imaju jaku ligu, stadioni puni kaže mi prijatelj, rasprodati mesecima unapred, navijači kulturno pevaju u glas bolje od ovih naših starleta, znaju šta ih čeka pljunu li na teren…, ? I zato što žive u blagostanju, zato što umeju da navijaju, zato što igrači treniraju, i trče za te pare ne 90, nego i pola sata pre i nakon utakmice, postižu lepe golove. Daleko smo mi od toga, naš bilans je bio Partizan potvrdio dominaciju, a 107 navijača privedeno. Navijača? Meni se nije desilo da odem na utakmicu i da me privedu? To je navijanje, privedi me bre, nisam ja došo da gledam utakmicu, ne znam ni što sam doš’o, valjda da prebijem nekom facu, polupam automobile, zapalim neku zgradu šta već… Uf, teška tema. Učio sam svojevremno da postoji vrsta rata pod nazivom kapilarni. Ti ratovi počinju na stadionima. U subotu je bilo mirno, ali ne i van terena, što bi pojedini rekli – tradicionalna tuča u Srbiji…
I puče Zvezda opet, na zapadu ništa novo, preživeh ja to, a moj Cvetić leprša u nedelju ujutru – oj radosti! – na Ušću elektro-pop-rok bend Depeche Mode. Nakon Zvezdine nesreće, eto malo da se prošetam do Ušća i čujem legende. Nisam njihov pasionirani fan, ali, pratio sam ih davno, i zvuče dobro. To su i dokazali svirkom od 140 minuta, a ja sam, dok se Cvetić pretvarao u buket – ne čudi me jer smo stajali uz šipku tri metra od bine – bio očaran zvukom, ali posebno scenskim nastupom frontmena D.M. Dejva. Čovek osim što sjajno peva, igra poput J.LO ili Beyonce – mixed version. Meša zadnjicom, uvija se, vrti mikrofon, okreće se oko svoje ose brzinom munje, cice u delirijumu, i skapriam ja da njemu uopšte nisu potrebne plesačice, prateći vokali, laseri itd. On je sve! Sve vreme dok je izvodio koreografije, solirao, videlo se koliko uživa u tome, MDNA već može da mu pozavidi, debelo. Šalu na stranu, desila se umetnost, desio se jedan od boljih koncerata na koje sam išao, i desilo se da moj Cvetić, što je najvažnije, ostane pored mene nakon završenog koncerta – bilo je rizično, ipak nisam Dejv ( mada, u poverenju, ne uvija se ništa bolje od mene ). Ali, to su neke druge priče.
Ostavite komentar