12.11.2013.
Moram da završim misiju do kraja. Iako je premijera mog drugog rediteljskog projekta pod nazivom “Kutije” prošla odlično, ispričaću vam ukratko šta je sve predhodilo mojoj drugoj pozorišnoj „bebi“…Nakon 12 godina pauze, dobijem ja “nepristojnu ponudu” od mog druga i glumca Dragana Aleksića iz Donjeg Milanovca (DM), da režiram predstavu. I to, ni manje ni više, nego monodramu, po tekstu njegovog komšije (dečko super piše), a Dragan bi se takođe posle 12 godina vratio na scenu u ulozi Mileta.
Razmišljam. Kao prvo, nisam reditelj, početkom ovog veka, pre demokratskih promena, euforije, otvorenih vrata EU, boljeg života i svega onog pozitivnog što nas još uvek nije snašlo, režirao sam jednu predstavu u istom mestu, i od tada rekao u pozorište ubuduće samo kao gledalac (u smislu, sve je prošlo super, zaokružio sam desetogodišnju pozorišnu karijeru kakva god bila, ali to je neka druga priča..). Rek’o pa porek’o. Prihvatim ja, taman da svu kreativnu energiju koja se nakupila u meni, izbacim na pozorišnoj sceni, tačnije sceni Centra za kulturu (CZK) u DM.
Pre početka “projekta” – dogovorim se sa Draganom oko proba, tehničkih detalja, čak i honorara, i krenemo mi na posao. Prva proba na sceni. Nema reflektora, nema ozvučenja, malo hladnjikavo u sali, a ispred scene sto za stoni tenis! Taman mi počeli da postavljamo prvu sliku, neko otkuljačava sporedna vrata, naravno lokalni stonotenseri. I mi prekinemo probu, koja još ljudski nije ni počela, jer je cenim u Centru za KULTURU stoni tenis važniji od početka proba predstave! Govorim u sebi: “Miljane polako, ne nerviraj se, sve će biti ok. Imate još mesec dana do premijere, imaće vremena…“. Izađemo iz sale, odemo do obližnje kafane da razradimo dalji plan. Kažem Draganu da kada dođem sledeći put, za nedelju dana, radićemo sve do premijere, znači dve nedelje, i da ne želim da vidim sto za stoni tenis. On reče da će sve to biti sređeno. Naredna tri dana radili smo kao ludi, sve je išlo super, valjda nas je inspirisao famozni zeleni sto…
Deset dana kasnije, došao ja u DM da nastavimo sa probama. Ulazim u salu, imam šta da vidim! Pogađajte! Njegovo zeleno veličanstvo na istom mestu! Ludilo sam zadržao u sebi. Kao što vidite, odnosno čitate, ne pominjem ljude koji rade u CZK. Ukratko. Svako moje pitanje njima isključivo u vezi predstave dobijalo je sledeća dva odgovora: “ne znam/o”, “sredićemo”. Na ovaj poslednji odgovor pojedina sređivanja nismo dočekali ni do dana predstave (kasnije ću o tome). Dragan mi reče da će dotični sto da bude iste večeri premešten iz sale.
Večernja proba. Dragan na sceni, Vlada pisac scenarija u publici, ja šetkam po sali, Ana sufler na svom mestu, i sto za stoni tenis na svom mestu! Zanemarim ja to, dogovorili smo se da te večeri prođemo kompletnu predstavu, bez prekida, da vidimo na šta liči sve što smo uradili… I počnemo mi, nije prošlo tri minuta, vidim ja na sporednim vratima neki klinac gleda probu. U tom trenutku otkuljučavaju se vrata i ulazi ekipa stonotenisera. Šok! Mislim znam sve te ljude, i nisu oni krivi, došli na rekreaciju. Trebalo je u međuvremenu da ih direktor ili ne znam ni ja ko iz CZK obavesti da te nedelje ne dolaze, jer je premijera za par dana. Ali, direktori izgleda postoje samo kada treba da se primi plata, barem u našem slučaju. Lepo im ja objasnim o čemu se radi, a Dragan sa scene počeo da im se izvinjava! Suflerka Ana žena peni, napeto, napeto…
Jedan od stonotenisera reče: “Pa dobro, ajde da odgledamo To, pa posle ćemo da igramo…”. Ja rekoh da su probe zatvorene za javnost. On se malo uvredio, i ubrzano izađe iz sale. Njegov saigrač je baš bio uvređen i povređen, pa promrmlja nešto: “Eh kakvi ste vi, uopšte niste za saradnju”. I oni odoše. Problem je što se u DM svi poznajemo, i moji roditelji žive i rade tamo (ako mi ne verujete pitajte ekipu “Blic žene” one su istraživačkim novinarstvom svojevremeno saznale gde živi porodica Paunović), i ne vredi se zameriti ljudima, to bi kasnije moglo drugačije da se protumači. I od te naše prve probe, da sve prođemo bez prekida, nije bilo ništa. Ali smo postigli konsensus da se već sutradan konačno rešimo stola kome tu nikako nije mesto, i da četiri dana do premijere radimo u donekle pozorišnoj atmosferi…
To be continued…
Ostavite komentar