14.11.2013.
Specijalnim ukazom direktora, uklonjen je sto za stoni tenis! Ne znam da li se glasalo na nekoj skupštini o tome, ali sto je nestao pet dana pred premijeru „Kutija“. Sada je trebalo da se popravi zvučnik, koji je kao „društveno dobro“ bio iznajmljen za slavu, i tamo riknuo! Naravno da muzika za predstavu ne bi imala funkciju ako ne ide na oba zvučnika. „Onima koji odlučuju“ trebalo par dana da to shvate, pa nam je odlazeći direktor CZK popravio lično zvučnik, i veliko hvala na tome! Možda bi sve to bilo u redu, da te nedelje kada smo ušli u finalne radove, nisu bili zakazani neki reizbori, odnoso promena u foteljama koje život znače, koje se teško napuštaju, jer nekako se zadnjica valjda zalepi za njih…
Kako baš to da nas snađe? Al’ dobro, pokušavali smo da gledamo svoja posla, i sve je išlo, napokon, po planu. Izuzeću momenat kada je Dragan puko, to je normalno, trebalo je da 35 minuta drži publici pažnju, a ko nije probao, ne može to da shvati… „Pucanje“ se desilo tri dana pred premijeru, ali zato narednog dana sve je bilo onako kako sam zamislio, i verovali ili ne zvučnici su radili skoro kao novi!
U petak smo zakazali generalnu probu. Moram da napomenem da je pre te probe, odlazeći direktor pogledao 10 minuta predstave, a da se niko drugi od zaposlenih (njima ide radni staž i to socijalno, zdravstveno, sve po PSu) u CZK nije setio da dođe i vidi šta se tu radi. Shvatio sam i zbog čega! Izborna nedelja, mislim smena u foteljama, a fotelje su oduvek bile važniji od kulture, barem u Srbiji. Sat i po pre predpremijere pojavila se žena, funkcioner, odlazeći, i onako znatiželjno i odgovorno se raspitivala o predstavi. Čak je htela da nam dovede televiziju Majdanpek da snimi premijeru i da damo izjave, i super je što se setila to da ugovara veče pred premijeru! Naravno, to se ne zakazuje u pet do dvanaest, već se novinari pozovu ranije, a Miljan, odnosno ja, nisam hteo ništa da preduzmem, da vidim ima li kraja nebulozama. Ta žena, reče da će doći na generalnu probu. Šta mislite, da li je došla? Predpremijera je prošla sjajno! Bio sam potpuno zadovoljan, i još jednom shvatio da politika, reizbori, fotelje, funkcije ne mogu da ubiju umetnost! Zadovoljni smo otišli na odmor do premijere…, i na putu do kuće, sretnem devojke iz Pećinaca iz jedne jake kompanije, došle u DM na vikend. Žale se, „ovde ničega nema, mrtvo mesto“. Ja objasnim o čemu se radi, zima stiže, malo mesto, Istočna Srbija…, i pozovem ih na predstavu, obećale su da će doći…
Subotu, 2. novembar 2013. pamtiću do kraja života, bilo je upravo onako kako sam očekivao, sa malim problemima, koje smo rešavali u hodu, jer to je pozorište i to je premijera. Naime, od zaposlenih u CZK nije imao ko da oriba salu, koja je bila više nego prljava, pa se Ana dovatila džogera, a njena ćerka se latila metle! Scena je bila toliko prašnjava, da smo mogli da snimimo film o Sahari, samo su kamile falile…Ovaj trening nam je dobro došao da ubijemo tremu, i pojačamo nervozu…
Pošto smo znali da će doći deca, dogovor je bio da ih smestimo da sede od petog reda naviše, da ne bi „smetali“ Draganu. Došao sam nešto pre 18h, mrak, nigde nikoga. Ušao na sporedni ulaz, i desetak minuta kasnije pojavio se odlazeći direktor, koji je već najavio da neće moći da gleda predstavu. No koment. Ana je stigla, došao je i glumac, i scenarista prepun treme kao da treba da debituje na sceni. Pola sata pre početka, publika je već bila ispred CZK. Deca su pohrlila u salu, i zauzela prve redove. Noćna mora je počela. Otišao sam do njih i zamolio ih da pređu u peti red, pogase mobilne telefone, skoro svi imaju one najnovije smartove, to su poneli iz kuće… Odmah su to učinili, ali je u prvom redu ostala jedna majka sa detetom. Zamolio sam i nju, žena me je malo čudno pogledala, ali je otišla u treći red. Moj drug Nenad sedeo je odmah tu, pozvao me i šapnuo: „Znaš koga si oterao iz prvog reda?“ Rekoh da nemam pojma. „Pa novu direktorku CZK, ha, ha, ha“. Počeo sam i ja da se smejem za sebe. Otišao do nje, i upoznali se mi. Rekoh joj da sedne gde želi. Razmišljam, ako je izabrana u sredu, dva dana pred premijeru, možda je mogla da dođe da se upoznamo, da vidi šta tu neki ljudi rade, ili možda nije? Miljane, samo lupaš glavu. Kako god bilo, deo žena i devojaka iz Pećinaca je došao, a ja sam ih odmah upozorio da je predstava rađena po prinicpu ‘uradi sam’ i da ne očekuju ne znam ni ja šta (mislio sam na rasvetu, muziku, kostim, scenografiju…). Draga gošća mi je rekla da se ne opterećujem, već ako mogu da sačekamo još četiri drugarice, pa da predstava počne. Čekao sam ih. Kasnile su 10 minuta, i to je manje bitno, koliko je važno da su se izvinile i tiho zauzele svoja mesta. Sala je bila puna. Oko 200 ljudi, više nego na koncertu JK. Otišo sam iza scene, Dragan u punoj koncentraciji, Ani sam rekao da gasim svetla u sali i počinjemo…
Osim što sam iz sale, trčao kao lud do scene (kada sam video da nešto nije onako kako smo zamislili) da podignemo improvizovanu zavesu, i da upalim svetla na sceni, sve je proteklo odlično! I nije Ana kriva, trema i odgovornost su čudo, znam iz ličnog iskustva, ali da nema tog adrenalina, to ne bi bilo to! Ono što je najvažnije, deca su bila mirna za vreme predstave, publika je sa velikom pažnjom gledala kako Dragan sve radi sa puno emocija, precizno, tačno, ako kažem savršeno, preteraću, ali odlično u svakom slučaju…Zavesa je pala, onda je počeo aplauz…Osetio sam olakšanje, ali još veće uzbuđenje, tu su bili skoro svi oni koji mi znače u životu, i rekli su da su zadovoljni. I publika je to potvrdila, devojke iz Pećinaca su bile oduševljene, čekale su da se upoznaju sa nama, toliko sam bio pogubljen da sam samo rekao, „hvala, uživajte u gradu“, uh.
Iskreno, ne znam ko se još pojavio od Onih, mislim da Oni glavni nisu došli, ali važno je da je uprkos derbiju koje je bio iste večeri, bilo publike za još jednu predstavu, a Oni, pa doći će valjda, kada ih osim fotelja bude zanimala i kultura na primer.
Epilog: Pita me novinarka da li će predstava živeti?
„To ne zavisi od nas. Mi smo uradili što smo želeli, sa minimalnom podrškom od onih koji su postavljeni i plaćeni da rade svoj posao. Kada i ako neko od Njih – mene ne zanimaju ni prošli, ni sadašnji, ni budući, već ljudi koji žele da rade svoj posao čiji god da su – shvati da se u Centru za KULTURU desila predstava nakon 12 godina, mi smo tu. Naravno, danas sve košta, pa i naš ‘proizvod’, amaterizma više nema. Ako se primaju plate ni za šta, valjda možemo i mi da dobijemo neku novčanu nadoknadu za nešto? Sada su Oni na potezu, čekamo da se oglase…“
p.s. mislite li da se Neko oglasio?
Ostavite komentar