Kada sa nekim završim, završio sam. Ne zato što sam ja sjajan čovek, dobar, na hleb da me mažete, već zato što ne dozvoljavam da mi bilo ko oduzima ovo dragoceno vreme u životu predstavljajući sebe onim što nije. Siguran sam da imam mane, da grešim, da nisam uvek u pravu, da nisam posisao sva znanja ovog sveta, ali takođe sam siguran da nisam od onih koji će namerno uraditi nekome nešto iz zavisti ili sopstvene nemoći. To sigurno nisam.
Postavio sam na svom Fejsbuk profilu pitanje : “Kada se posvađate sa nekim, završite svaku komunikaciju, jel (jer) se javljate toj osobi ukoliko je sretnete na nekom događaju – eventu i to? Govorite sve lepo o njoj?“. Bilo je različitih odgovora, objava je javna pa pogledajte na Mike Powx, da ne prepisujem sada ovde.
Zašto bih se javljao nekom ko me je na neki način povredio? Posebno ako ga ne poznajem dugo, ako smo možda bili poslovni partneri ili prijatelji na društvenim mrežama? To mi dođe nekako licemerno. Dođe mi licemerno i da se bavim tim osobama nakon završetka, a kamoli da im se nešto tu dokazujem kako me nisu povredili svojom pakošću, zlobom i dvoličnošću. Da, ljudi povređuju jedni druge, i zašto se pretvarati da to nije tako? Treba da znaju šta su uradili i da budu obeleženi, pod uslovom i samo ako to svesno rade! Planski. I ako nastave da rade to isto, iako ih upozorite i kažete im da se ne bave više vama jer ih ne dirate. Najgore od svega je što oni super prolaze u životu, posebno na ovim prostorima. Mi smo ovde nekako skloni da gajimo loše seme, te tako ti da ih nazovem pakosnici uvek sebe predstavljaju kao „žrtve“, a i to volimo. Padamo na „žrtve“, oduvek.
Svako od nas ima nekoga ko mu ne leži i ko mu nije legao, to je potpuno normalno. Meni nije jasna pojava da kada nekome, na srpskom kažete: „’ajde ćao, završili smo, ne diraj me, ne diram te“, taj neko nastavi da radi baš suprotno? Sada ćete me pitati, a ko tebe dira, pusti ih? Pa taj ko mene dira, ne dira samo mene, već lošu energiju i mržnju seje svuda kroz veštački osmeh – i tu leži zec! Kao što za nekoga kažemo da je dobar, tako treba reći za onog drugog da to baš i nije.
Klasičan primer u Srba je kada neko, daleko bilo, umre. Jednom je umro jedan čovek, poznavao sam ga iz jedne priče, i o njemu su skoro svi pričali loše za života, a i nije bio neki pozitivac. Kada je mučenik otišao sa ovog sveta, ne da su samo među sobom pričali sve najbolje o njemu, već i javno, ali totalna druga priča. Znam, „o pokojniku sve najlepše“, ali zašto? Da li nam to govori da smo skloni da menjamo mišljenje tek tako, ili se plašimo da ako ostanemo pri istom stavu o osobi koja je umrla, da ćemo goreti u nekom paklu ili šta? Pa samim tim što smo licemerni, dovoljno je da stignemo ispred vrata pakla.
Kako ja postupam kada me neko „zavrne“? Rekoh na početku, završavam, ali pre toga obično dam tri šanse („tri šanse“ – zato što ako je neko takav kakav jeste, istu grešku praviće ne tri, nego tri miliona puta). Prva, upozorim na grešku i kažem da mi to smeta. Druga, „progutam“, pravim se da nisam čuo i video. Treća, ne govorim više ništa, gotovo je. Ne javljam se više toj osobi, nigde joj se ne javljam, ne vidim je, čak imam i nagon za povraćanjem (kada shvatim kome se ukazao poverenje). Kako ja postupam kada zavrnem nekoga? Mislim da nikada svesno nisam nekoga zavrnuo, osim ako mi nije napravio već neku štetu, pa na taj način izjednačim rezultat. Moj moto je da ako mogu pomognem, ako ne, pustim, ne odmažem nikada. Možda to ima veze i sa tim koliko se osećate srećnim i zadovoljnim u životu, jer pakost i mržnja obično dolaze od ljudi koji nisu baš usklađeni sa samim sobom.
Da vas ne smaram više, ovaj tekst je bio moje neko objašnjenje kako vidim te neke ljude koji su me izigrali, ali debelo izigrali. Ima ih jako malo, troje mislim. Ne javljam im se i neću, ni kada ih vidim – da bih se razlikovao od njih.
Ostavite komentar