Kada je složila skoro sve kockice nije joj se uklapao deo zbog čega je Erik napustio grad. Nije bilo potrebe jer je znala da on nije ubica. On je samo neko ko je u celoj priči bio najviše izmanipulisan i možda je toga duboko bio i svestan, ali je krio. To je bila njegova tajna. On je voleo i Martinu i Helenu, a vrhunac ludila je došao onog dana kada se u njihove živote umešala četvrta osoba.
******
Dečakova tajna: Priznanje (X deo)
Budući da nikako nije mogla da uspostavi dobar odnos sa svojom ćerkom Martinom, Helena je svu pažnju preusmerila na dve devojčice Saru i Taru. Jedna je imala plavu kosu i plave oči, druga crnu kosu i zelene oči. Izgledale su kao pravi anđeli. Roditelji dve devojčice nisu imali ništa protiv da Helena brine o njihovim ćerkama (pritom nisu ni znali da Helena ima velikih psihičkih problema i da je redovno uzimala terapiju), jer su isuviše bili zauzeti karijerama, te im je ona super došla kao pomoć. Dok se ona bavila tuđom decom, njena Martina je bila žrtva zlostavljanja svog oca. Helena je to znala, ali je okretala glavu nad sudbinom svoje ćerke. Smatrala je da, ako joj Martina ništa ne govori o tome, nema potrebe da se meša. Nikada ih nije čula,pa je mislila da je to opravdano ako su tihi, što je bilo van svake pameti. Helena je volela da vodi dve devojčice u šumu u kućicu za koju niko nije znao. Ona je tamo slikala, dok su se anđeli igrali. Njihov odnos je bio jedna sasvim druga priča, i trajao je godinama. Sve se promenilo kada su se u životu njene ćerke Martine pojavila dva momka. U jednog od njih se Helena odmah zaljubila.
*******
Erik i Martina su imali istu priču, poricali su krivicu i govorili da je Helena bila luda, da je ubila obe devojčice i na kraju sebe kada je shvatila da će biti otkrivena. Erik je još ranije hteo da ode iz grada, a Martina mu je to omogućila – to je bila plitka priča za detektive poput Ingrid i Majka.
Markus je ćutao, sve dok ga Martina nije „prozvala“.
– Možda bi Markus mogao da vam kaže nešto više o Heleni, devojčicama u šumi? Da li bi mogao? – pogledala ga je kao da koketira sa njim.
– Šta bih vam ja mogao reći kada sam tek u ovim okolnostima upoznao sve vas, bolje da nisam, i bolje da nikada nisam skrenuo na onu stazu onog dana u šumi…- zario je šake u lice i počeo da plače.
U sobi za ispitivanje je zavladala tišina. Detektivi su napustili prostoriju, ostavili su troje mladih ljudi same. Posmatrali su ih kroz staklo. Niko od njih nije pokazivao nikakve čudne signale pokretima ili izrazom lica, jedino im je bilo zajedničko to što su svi veoma vešto prikrivali strah. Nakon punih sat vremena detektivi su se vratili u prostoriju za ispitivanje.
– Ovako stoje stvari. Erik i Martina su slobodni, za sada. Markuse, ti ostaješ.
– Ja ostajem , a oni odlaze? ! Pa kako to? Smišljeno su ubili one devojčice, Helenu, kakve ja veze imam sa tim? Dajete mi jedan dobar razlog?! – u tom trenutku mu je pozlilo, počeo je da povraća, a njegovo lice je poprimilo jaku crvenu boju. Trebalo im je pola sata da ga dovedu u red. Ingrid nije imala milosti. Njih dvoje su ostali sami, sela je preko puta njega i tihim glasom počela da priča.
– Znaš, Markuse, jako dugo se bavim ovim poslom, i mislim da bi sve bilo drugačije da nisam prihvatila ovaj veoma zanimljiv slučaj, u kome su svi učesnici, glavni osumnjičeni, psihički veoma nestabilni. Ali, oni su takođe veoma mudri, visokointeligentni i duboko razočarani u ljubav – zastala je.
– U ljubav? – nije mu bilo jasno šta želi da kaže.
– Da, u ljubav. Znaš ti dobro zašto sam to rekla. Hajde sada,ovako u četiri oka, ispričaj mi svoju priču, i tajnu koju kriješ punih pet godina.
Progutao je knedlu. Ukrstio je prste na šakama i nervozno pucketao. Napao ga je odjednom i neki svrab, počeo je da se znoji.
– Dobro. Samo mi obećajte nešto – molećivo je pogledao u Ingrid.
– Ne mogu ti ništa obećati dok ne čujem šta?
– Da će se sve završiti bez velike buke i da ću naći svoj mir?
– Naći ćeš svoj mir, obećavam ti.
Nastaviće se…
Ostavite komentar