– Dobro jutro komšinice, kako si?
– Dobro jutro i tebi komšija, dobro sam, a ti?
– Bilo je i boljih dana, ali da ne kvarim dobro sam i ja.
– Dobro je da smo dobro, šta god to značilo.
– To znači da smo još uvek tu, dok ne odemo tamo negde.
– Da, to nam je jedino sigurno.
– Hajde da te ne zadržavam više, neću te pitati gde si pošla?
– Upravo si me pitao.
– Pa rekoh ti da neću da te pitam, jer da sam hteo pitao bih te.
– Dobro.
– Idem ja onda polako tamo gde sam pošla.
– Možda smo pošli na isto mesto?
– Ne verujem. Hajde ja ću ispred tebe, ti sačekaj minut pa kreni.
– Važi komšinice.
Sat i po kasnije.
– Dobar dan komšija, kako ste?
– Dobro sam, evo čekam komšinicu Petru, pošao sam za njom i izgubio je iz vida.
– Zašto bi je ti čekao? Da ti skratim muke, ona se neće vratiti. Otišla je zauvek.
– Stvarno? Delovala mi je kao da ne odlazi zauvek.
– Eto, vidiš komšija, ne delujemo uvek kao što delujemo.
– Da, dobro. Neka je, hajmo na po jednu.
– Hajmo.
Ostavite komentar