U vreme predizborne kampanje poput aktuelne u susret parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, političari se dodvoravaju potencijalnim glasačima na raznorazne načine. Predizborne reklame, spotovi, telefonski pozivi, pisma, leci, štandovi, bilbordi sa kojih nam se smeše, su već godinama unazad neizbežne metode šarmiranja biračkog tela.
Vole političari kameru i obožavaju da nam preko iste daju obećanja i da nas uvere da ćemo u novom izbornom ciklusu živeti bolje. To im je i posao, neće nam sigurno govoriti kako će nam biti gore. Najbolje reklame imaju one partije koje imaju najviše para. Mediji gde se reklamiraju pretendenti na vlast zadovoljno trljaju ruke, minut mnogo košta, ali vlast ima neprocenjivu vrednost, posebno ukoliko već unapred znate da ćete je osvojiti, odnosno zadržati.
Naprednjaci u slučaju ovih izbora prednjače. I to nije ništa novo, sve je po starom, ko ima može. Glavni glumac je predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić. Nije dovoljno to što ga građani kao predsednika države vide na nekoj od televizija barem triput dnevno, već je potrebno usnimiti i video, gde će ponoviti ono što inače obećava kada god se uključe televizijske kamere. U skladu sa predizbornom parolom „Za našu decu“ Vučić u najnovijem spotu za izbornu kampanju objašnjava devojčici šta je sve potrebno da bi građani živeli bolje i kako će on da vrati njenog oca sa privremenog rada u Nemačkoj.
Zapitao sam se zbog čega i koga je otac te devojčice otišao u Nemačku? Kada je napustio Srbiju? Da li on uopšte planira da se vrati? Da li taj čovek, imaginarni ali i realan, može da računa da će povratkom u Srbiju imati dostojanstvenu platu za svoj rad? Mnogo je pitanja, ovo su samo neka, a odgovori su nam prilično poznati.
Naime, pred svake izbore obećanja. Ne samo Vučićeva, već svih političkih aktera. Nakon izbora realizacija svega obećanog je prosto rečeno mršava. Stanje u državi je sve teže, i nelogično je da bi se neko vratio iz inostranstva da radi ovde za realnu platu od 300 evra (a i manje). Nama ne trebaju obećanja, nama treba realizacija. U redu je da imamo dobru infrastrukturu, ali o tome slušamo proteklih 10 godina. Džabe je ona odlična i najbolja u Evropi, ako nemamo para da kupimo automobil, sipamo benzin, uverimo se u moć naših puteva. Mi pre svega treba da oživimo proizvodnju, poljoprivredu, da počnemo da živimo od svog rada, pa potom da uzimamo kredite za velike infrastrukturne projekte. To naravno ne znači da ne treba ulagati u nove puteve, pruge i avione, ali zar nije prošlo 20 godina od dolaska demokratije u Srbiju, i pomalo je čudno zašto mi već nemamo ono što nam predsedenik Srbije u izbornoj kampanji obećava da ćemo imati.
Mnogo je donacija prošlo, uzet je i priličan broj kredita od EU, Kine, SAD, meni lično nije jasno kako nismo mogli sve da izgradimo do sada, već se stalno zadužujemo za jedno te isto. Možda je problem što u ovoj državi sve ide sporo, i što je kontrola kredita i novca nepouzdana. Sa parama se igramo tek tako. Nije nama potrebno objašnjavati šta nam je potrebno, vidimo mi to i sami. Nam je potrebno da se umesto svih tih spotova i obećanja desi nešto praktično u smislu zapošljavanja mladih, i onih starijih koji su izgubili poslove. Socijalna politika i politika zapošljavanja treba da budu na prvom mestu. Naravno, uz njih standard građana, sa platom od 300 evra pojedinac ne može da preživi, o višečlanoj porodici da ne govorimo.
Glas ne bira sredstvo, te zato političari pričaju svašta i obećanja su nerealna. Mi smo država sa više opozicija, te tako jedan bojkotom iskazuje nezadovoljstvo, dok druga učestvuje na izborima. Ta koja učestvuje u izbornoj trci ne nudi rešenje, jer nema čime, kako u stručnom tako i u logističkom smislu.
Proći će i ovi izbori. Šta možemo nakon njih da očekujemo? Probleme, stare i po koji nov. Bolji život neće skoro doći u Srbiju, te se tako i „tata iz Nemačke“ neće vratiti. Dobro bi bilo da zadržimo njegovu ćerku da ne ode, a za to je potrebno mnogo više od fino upakovanog predizbornog spota.
Ostavite komentar