Bilo je dva sata iza ponoći, san joj nije dolazio u posetu, naprotiv, oči su joj u polutami sobe bile širom otvorene, a glava puna misli. Ličila je na sovu. Dodatno joj je smetala grmljavina u daljini, jer nije imala strah ni od čega, osim od lupanja gromova. Udari groma su bili sve bliži i jači, te se pokrila čaršavom preko glave. Nije ni to pomoglo. Morala je nekako da se odgega do prozora, da ga zatvori, što je sigurno, sigurno je. Ustala iz kreveta i otišla do prozora. Taman kada se uhvatila za jedno krilo, nebo je u sekundi postalo svetlo, a od siline udara groma izgubila je ravnotežu i pala na pod.
„Koliko sam ja blesava. To je samo obična grmljavina. Ingrid, hajde diži se sa poda, zatvori prozor i pravo u krevet. Za četiri sata već treba da ustaneš…“. Ustala je sa poda, zatvorila prozor i vratila se u krevet. Taman kada je bilo očigledno da će zaspati, trgao ju je zvuk mobilnog telefona. Pogledala je u ekran, zvali su je s posla:
„Znam da ne spavaš, dođi što pre, imamo ubicu, čekamo samo na tebe da bismo mogli da reagujemo. Napravio je kardinalnu grešku…“, nije mogla da primi bolju vest od svog kolege Majka, sa kojim je radila već deset godina.
„Uh, pa to je sjajna vest! Stižem za 15-ak minuta. Ne čekajte mene! Gde je lokacija?“.
„Imamo još jedan manji problem. Dođi prvo u stanicu“.
Skočila je iz kreveta kao da je spavala osam sati. Nije mogla da veruje da je došao i taj dan, odnosno, bila je noć, ta noć, kada će konačno doći glave serijskom ubici. Naime, dve godine su prošle od prvog ubistva koje je šokiralo građane, kasnije i svet, jer su se zločini nizali jedan za drugim. Poslednje, dvanaesto ubistvo, desilo se pre mesec dana, i opet nije ništa slutilo da će taj monstrum od čoveka biti pronađen u relativno kratkom periodu. Ingrid je znala da je bila u pravu kada je, na nedavnom sastanku tima koji je učestvovao u pronalaženju serijskog ubice, rekla da će se osoba koja to radi sama odati, napraviti grešku, jer je iz njenog iskustva u većini slučajeva bilo tako.
Izašla je iz stana, spustila se do garaže, startovala automobil i umalo zakačila vozilo do svog, od žurbe da što pre stigne do policijske stanice. Pojačala je glasno muziku tokom vožnje, dok nije skapirala da je tri sata iza ponoći, te da je bolje da se utiša. Kiša je padala sve jače, morala je malo da uspori. Nije mogla da sakrije osmeh na licu, ali je zadržala dozu rezerve, dok se ne uveri svojim očima da je to prava osoba. Parkirala je vozilo ispred stanice i uletela unutra.
„Dobra vam noć detektivko, lepe vesti čujem?“, upitao je simpatični portir.
„Da, napokon, hvala i tebi prijatnu noć želim“.
Oko njenog stola bilo je petoro njenih kolega, veoma dobro raspoloženih, Majk je klimnuo glavom kada je video, prišao i zagrlio je.
„Pričaj, šta se desilo?“
„Imamo dojavu, lokaciju. Sve je spremno, naš tim specijalaca je već tamo. Ali, moramo da sačekamo još pola sata, samo da proverimo boju sa šala, znaš o čemu pričam“, znao je kako će njegova koleginica da reaguje.
„Ne čekam ja više ništa! Ja sam mislila da je osumnjičeni već ovde! Šta je ovo pobogu!“, pogledala je lokaciju na papiru koji je bio na stolu ispred nje i izletela iz prostorije. Majk je jedva stigao za njom i bukvalno uskočio u njen auto. Jurila je ulicama grada, do mesta gde se zločinac skrivao.
Kiša je uporno padala, ali joj više ni to nije smetalo, kao ni grmljavina. Nakon skoro pola sata vožnje stigli su do kvarta u gradu koji je važio za jedan od bogatijih. Velike kuće su izgledale kao tvrđave, opasane visokim zidovima. Primetila je u daljini neku gužvu. Punim gasom stigla je do mesta gde je bila ekipa specijalaca. Izašla je iz automobila, izvukla pištolj i stala ispred velike kapije. Rekla je vođi specijalnog tima da su dobili zeleno svetlo, slagala je. Krenula je prva, nije je bilo strah, oni su išli iza nje. Na njeno iznenađenje kapija je bila otvorena. Do ulaznih vrata bilo je nekih 50 metara. Kiša im je išla u korist, mogli su nečujno da priđu kući. Ulazna vrata su takođe bila otvorena.„Piter Šulc!“, viknula je u hodniku, glas je odzvonio i rasturio se po kući. „Detektiv Blur ovde, hajde lepo se predaj i da završimo ovu stravičnu igru!, u njenom prozivanju potencijalnih ubica uvek je bilo nekih čudnih reči, opisnih prideva.
Nije bilo odgovora. Ponovila je još jednom, ništa. Dala je znak. Specijalci su se rasporedili po celoj kući. Ona je sa jednim od njih otišla do spavaće sobe. Piter Šulc je bio tamo. Visio je sa plafona, utroba mu je bila rasporena, njegovi unutrašnji organi bili su rasuti po krevetu i podu. Povratila je. Nikada joj se to nije desilo ranije.
„Opet smo nasankani. Opet smo na početku“, sklupčala se na pod, pogled joj je lutao po sobi, sve dok se nije zadržao na plavom svilenom šalu.
Ostavite komentar