U stanu Ingrid Blur bila je velika gužva. Svi su bili tu: forenzičari, kolege iz tima, fotografi, stajali su oko crne kutije i zurili u nju. Ispred ulaza u zgradu tiskali su se novinari, ne bi li saznali šta se desilo. Bilo je spekulacija da je čuvena detektivka ubijena. Tina je otišla u svoju sobu, šokirana, dobila je neku tableticu za smirenje. Nije bilo uobičajno da deca detektiva znaju bilo šta o predmetima koji su pronađeni u istrazi, ali „plavi svileni šal“ bio je simbol o kome se naširoko pisalo, te nije mogla da ne zna.
„Samo polako. Tina je već dodirnula kutiju, njene otiske imamo. Pretpostavljam da je ubica nosio rukavice, te tako njegove nećemo imati, ali neku grešku je napravio sigurno“, komentarisao je Majk, iako je iz iskustva ovog slučaja znao da nema nikakve greške.
Forenzičar je lagano izvadio šalove iz kutije i prebacio ih u veliku prozirnu najlonsku kesu. Kutija je bila potpuno prazna. Uzeo je u ruke i gledao pažljivo sa svih strana. Zanimljivo je da Ingrid nije progovorila ni reč od kada joj je saopštena vest o šalovima i kutiji, već je samo klimala ili vrtela glavom. Nije znala šta da kaže, kome da kaže. Forenzičar je okrenuo kutiju naopačke, dno je bilo pomalo ulubljeno, „najverovatnije od transporta“, pomislio je. Uzeo je novu najlonsku kesu i stavio kutiju u nju. Zatim su preostala dvojica forenzičara četkicama i sprejevima vršljali po sobi, ne bi li našli neki trag, Ingrid i Majk su sedeli u trpezariji, pili kafu. Ekipa je otišla, u stanu je opet bilo mirnije. Ispred zgrade je takođe bilo prilično mirno, razočarani novinari su otišli.
„Znam da si u šoku, reci nešto molim te. Nisi progovorila poslednja dva sata“.
„Šta da kažem?“, otpila je gutljaj kafe, „ništa mi više nije jasno. Imamo toliko posla, Šulca još nismo skinuli sa plafona kako treba, a ovo se desilo. Kada sve sagledam, ovaj ubica je strašno inteligentan i …“, Majk je prekinuo.
„To znamo. Imamo njegov profil. Dugo već imamo njegov profil, ne opterećuj se, ne ponavljaj ono što je već poznato. Treba da se usredsredimo na Šulca. I na Tinu. Gde je ona, zaboravili smo je!“, skočio je sa stolice i požurio u njenu sobu. Sedela je skupljenih kolena u krevetu, sa slušalicama na ušima. Skinula ih je.
„Jel si ok?“, pitao je.
„Jesam, zašto ne bih bila, sada kada znam da je ubica bio ovde, super sam, nikada bolje!“
„Ne brini, pojačali smo mere obezbeđenja…“
„Kako da ne brinem! Čuvala su nas petoro policajaca u civilu i nisu videli ništa. Ubica je hladno ušetao, ostavio kutiju, mogao je da nas pobije, popije kafu, pojede nešto i da ode!“, bila je prilično besna.
„Potpuno si u pravu. Naša greška je ogromna i nema opravdanja“, nije znao šta da joj kaže, stisnuo je za ruku i vratio se Ingrid. Dogovorili su se da se nađu za par sati u stanici, trebalo je da dobiju prve rezultate sa mesta zločina gde je pronađen Piter Šulc.
Tog popodneva Ingrid nije znala šta pre da uradi, na stolu u kancelariji čekala je hrpa materijala. Izvukla je iz prve fascikle papir na kome je pisalo: „Predmet: Piter Šulc“. Okrenula je list i počela da čita: „ Piter Šulc, osnivač i direktor naftne kompanije ’Kraft’, 56 godina, oženjen, dvoje dece. Osim velikih poslovnih uspeha, upamćen je po tome što je otpustio čak 126 radnika u jednom danu, zbog velike ekonomske krize. Imao je potencijalne neprijatelje nakon tog događaja. Na mestu zločina pronađen plavi svileni šal, simbol serijskog ubice. Visio je na plafonu, organi rasuti…“. Ubacila je papir u fasciklu i zatvorila je. Stavila ruke na čelo, razmišljala. Ono što je bilo zajedničko svim žrtavama, osim jedne u prethodnih 11 ubistava je to što su bile moćne u svom poslu, imale su poslednju reč u odlučivanju i niko im nije mogao stati na put. Jedna od žrtava nije imala nikakvu moć, bila je obična radnica, ali interesantno da je radila za drugu žrtvu, koja je ubijen tri dana kasnije. Sami tim Ingrid i njen tim su zaključili da je ubica napravio grešku, i da se ta jadna radnica našla na pogrešnom mestu u pogešno vreme. Tok detektivkinih misli prekinuo je telelfonski poziv i poruka da hitno dođe u forenzičarsku laboratoriju. U tom trenutku stigao i Majk, zajedno su se spustili stepenicama u dugački hodnik koji je vodio do forenzičara.
Delovi crne kutije iz Ingridinog stana bili su složeni po nekom redu poznatom forenzičaru na njegovom stolu. Nakon hladnog pozdrava, istražitelj DNK i ostalih čestica im se obratio:
„Na dnu ove kutije pronašao sam ovo“, pružio je detektivki beli papirić. Bio je veoma mali, veličine plasticifirane lične karte. Na jednoj strani sledećim redosledom bilo je ispisano: 13. T.V; 14. S.G; 15. E.C; 16. M. S; 17. I.B. Oboje su gledali ove inicijale. Na prvi pogled ništa im nije bilo jasno. Naređani inicijali nisu ništa značili. Zahvalili su se forenzičaru i sa papirićem otišli u kancelariju.
„Sigurno su imena i prezimena. Daj mi spisak svih žrtava da pogledam još jednom“, rekao je Majk.
„Izvoli, pogledaj na kompjuteru. Ali odmah mogu da ti kažem da su ovo inicijali ljudi koji će biti ubijeni. Ubica nam je ostavio mogućnost da pretpostavimo ko je sledeći“, zapalila je cigaretu. Duboko uvukla dim. Majk je gledao u nju i čekao nastavak priče.
„Pod brojem 16 si ti. Majk Strinberg. Pod brojem 17 sam ja, Ingrid Blur. Sa našim glavama ova igra će biti konačno gotova…“, osetila je kako joj dim cigarete ispunjava pluća i guši.
Ostavite komentar