Čitala je dnevnu štampu, tačnije jedne dnevne i jedne nedeljne novine koje su joj redovno stizale poštom. Pažnju joj je privukao tekst u dnevnim novinama:
„S.Š. je pokušao da spasi devojku, ali nije mu uspelo. Autobus je prešao preko tela devojke, koja je na sebi imala crvenu kabanicu. Još uvek se ne znaju detalji. S.Š. koji je tog jutra krenuo na posao, rekao nam je da je kratko porazgovarao sa poginulom, i da mu nije delovala kao da će izvršiti samoubistvo. Istraga će pokazati o čemu se radi , ali je jasno da je u pitanju samoubistvo…“.
Odmahivala je glavom. Ništa nije jasno dok se tačno ne utvrdi šta je. Posebno u vesti u kojoj nema punog imena, prezimena, sve je fiktivno… Odložila je novine na stočić kraj nje, nije joj bilo do čitanja, više joj je prijalo da gleda kako sunce bori sa oblacima iznad mora…
*****
Uspešni IT stručnjak Sebastijan Štern bio je još uvek van sebe nakon nemilog događaja od pre tri dana. Nije odlazio na posao, dobio je slobodne dane ali i crveno-plave tabletice za spavanje. Ne seća da li je uopšte izlazio iz stana. U glavi su mu samo odzvanjale reči devojke u crvenoj kabanici:
„Nemoj da žuriš – progovorila je – ionako nećeš danas stići na posao… Nema meni pomoći, pozvala sam te samo da ti kažem da se ovde sve završava…„.
Bila je u pravu, Tog dana nije otišao na posao. Takođe, završilo se sve, nije joj bilo pomoći iako je dao sve od sebe da je spasi… Ništa mu nije bilo jasno. Uključio je televizor, mediji su već zaboravili na nesrećni događaj, svaka buka traje dan, dva i to je to, tražimo novu žrtvu, mislio je. Trgnulo ga je zvono na vratima. Nije očekivao nikoga. Ustao je iz fotelje, imao je na sebi samo donji veš, znojio se previše, pripisivao je to tableticama. Pogledao je kroz špijunku. Hodnik je bio prazan. Lagano je otvorio vrata. Pogledao levo, desno, nikoga nije bilo. Zatvorio je vrata i vratio se u fotelju. Nakon jednog minuta zvono na vratima se ponovo oglasilo. Sada već pomalo besno skočio je iz fotelje, u tri koraka je već stigao do ulaznih vrata, otvorio ih i poslednje čega se seća bila je hladna oštrica noža u njegovom oku, zatim oštar bol u grudima, stomaku… Sve je postalo mračno, tunel se nije pojavio, nije bilo ni svetlosti, zbog toga se nadao da mu još uvek nije kraj.
*****
Jutarnju rutinu nije joj remetila jaka kiša, sedela je na terasi i čitala dnevne novine. Ovog puta sa mnogo većom pažnjom.
“ Sebastijan Štern je preminuo od posledica povreda kada je napadnut na vratima svog stana. Tom prilikom počinilac ovog zločina za kojim se traga naneo mu je sedam uboda, ali Štern je izdahnuo na operacionom stolu. Inače, ovaj uspešni IT stručnjak je nedelju dana ranije pokušao da spasi devojku u crvenoj kabanici, o kojoj još uvek nemamo podatke o njenom identitetu i mestu prebivališta..“.
Zapalila je cigaretu. Sebastijan Štern. Ime joj je zvučalo veoma poznato. Misli joj je prekinula ruka na ramenu i veoma dobro poznat glas.
– Video sam šta čitaš. I? – duboko u sebi želeo je da čuje negativan odgovor.
– I? Ništa, za sada. Rekla sam više nikada. Opusti se – uzela ga je za ruku i privukla sebi. Kiša je padala sve jače, dok su njih dvoje po ko zna koji put uživali jedno u drugom.
Nastaviće se…
Ostavite komentar