Ovo je prvo trebalo da vam kažem! Kada sletite na aerodrom u Monastiru, Tunis, pred carinom vas dočeka mladić koji deli markice za vizu. Naravno tu se oko njega sjati gomila putnika iz aviona, red ne postoji, i onda i onaj ko čeka, poput mene, ispadne debil. Uzeo sam za nas markice poslednji, naravno.
Držim svoju tako u ruci, i skapiram da se ona liže na šalteru i lepi u pasoš! Znači, ližete markicu koju vam je dao neko drugi! Higijeno, virusi, eve me! Ja svoju nisam polizao, imao sam vlažne maramice, te sam ovlažio prst i nalepio. Onda vam carinik preko nje lupi pečat, platite 20 evrića i možete dalje. Svaka čast onima koji su smislili lizanje markice za vizu!
Dobro, za kraj sam ostavio moj najjači utisak, nešto lepo, nesvakidašnje i jedinstveno. Vodim vas u El Džem (El Jem).
Kratko pre “putovanja”, da ne bude da preskačem ostale izlete. O gradu Tunisu nemam šta da kažem osim da je ogroman i beo, medina je puna turista, prodavaca, svega i svačega – pijac. Ja nisam ljubitelj bivljaka tog tipa, posebno momenta cenkanja, tako da ko voli, preporuka pod obavezno. A čuveni Sidi Bou Said bio bi još lepši da nije prljav (zovu ga inače tuniški Santorini).
Vraćam se 20 vekova unazad, u vreme kada su Rimljani vladali Severnom Afrikom…
El Džem je grad udaljen oko 40-ak kilometara od Mahdie, i u njemu se nalazi čuveni Amfiteatar, koji Tunižani zovu “Afrički Koloseum”. On to i jeste. Znao sam da su tu snimane scene iz čuvenog filma Gladijator, te sam morao to zdanje da vidim. Zanimljivo je kako smo došli do El Džema.
Tura iz hotela nije organizovana samo za El Džem, već ko je hteo da ga poseti morao je to da organizuje u svojoj režiji. Jedna gospođa koju sam sreo tokom brčkanja u moru rekla mi je da vozi taksi, košta oko 60 evra, sačeka vas tamo oko dva sata i vrati. Po dobijanju tih informacija, otišao sam do recepcije hotela i raspitao se kod prijatelja Sulejmanija kako to ide.
Rekao mi je može da nam organizuje taksi, 60 evra, čeka oko 90 minuta i vraća nas. Rekoh – kupljeno! Dogovor smo napravili četiri dana pre izleta, platili odmah, naravno, na pitanje moje žene da nam da neku priznanicu, Sulejman je rekao da je „on garancija“. Ali, ne leži vraže! Dan pred putovanje, žena mi diskretno kaže da je došlo do male promene plana, te da će taksi doći po nas u dogovoreno vreme, ali da će na pola puta da nas sačeka drugi prevoz i da ćemo nastaviti sa nekom grupom dalje! Poludeo sam u sekundi i odmah otišao do prijatelja Sulejmanija.
Veoma jasno i glasno sam mu rekao da mora da poštuje „dil“ za koji je plaćen, i da me ne zanima da menjam taksije, šta god, u nekoj nedođiji! On se malo onako nećkao šta da radi, da bi rekao da je bolje da menjamo vozilo jer prvobitno nema klimu! Rekoh mu „fuck klimu“, nisam došao ne znam odakle, otvorićemo prozore i izdržati sat vožnje… Na to mi je rekao da će mi javiti da li ostaje dogovor. Dva sata kasnije potvrdio je da nas narednog jutra čeka taksi „106“ koji će da nas odveze, sačeka tamo i vrati. Dodao je da taksista govori engleski. Mi smo svim zaposlenima po hotelu rastrubili da ujutru idemo na tri sata u El Džem! Ono, ako nas nema par sati kasnije da neko alarmira gde treba, ha, ha, ha. Ok, odbacio sam scene iz filma “Hostel”, i dočekao jutro sa pozitivnim mislima.
Taksita je kasnio 10-ak minuta, nije govorio engleski, ali je bio jako simpatičan. Vozio je „normalno“, oko 70, 80 km/h u naseljenim mestima, stotka van. Stigli smo za oko 35 minuta! Tokom putovanja, pratio sam table i čekao da vidim natpis našeg odredišta, kada se na jednom kružnom toku isključio gde treba, nekako mi je laknulo. Bolje da vam ne opisujem prizore pored puta, jer znate već…
Ostavio nas je nas na stotinak metara od Koloseuma. Na prvi pogled to čudo koje odoleva vekovima izgleda impresivno. Taksista je dobacio da će nas sačekati kod prijatelja u kafeu, ali nije rekao u kom tačno…
Sam tuniški Koloseum je dobro očuvan i uređen. Amfiteatar je izgrađen oko 238. godine nove ere u tadašnjem Tidru, u rimskoj provinciji Proconsularis. Prema istorijskim podacima on je jedna od najbolje očuvanih arhitekotnskih građevina iz tog doba i jedinstven je u Africi.
Obilazak traje oko 70 minuta. Prvo sam otišao „ispod“ arene i što sam dublje silazio u mrak jeza je bila sve veća. Zamislio sam te robove koji su u tom kamenom i prašnjavom podzemnom holu čekali svoju smrt. Mogli su verujem da čuju huk sa tribina, oko 40.000 ljudi je primala gladijatorska arena. Ušao sam u jednu od prostorija, primetio da je neko ostavio plastičnu čašu! Seljačina ko god! Namerno nisam uključio svetlo na telefonu, jer je doživljaj autentičniji u mraku. Svetlosti u pojedinim delovima podzemnog hodnika i prostorija jedva da je bilo. Ostao sam tu par minuta sam sa svojim mislima i maštom. Izlazak iz podzemnog tunela u arenu je udah života pred samu smrt, pomislio sam da je to tako bilo. Sunce je pržilo sve jače, plato u kome su se odvijale borbe je neverovatno veliki.
Ne ulazi mi nikako u glavu kako su ljudi mogli da uživaju dok su gledali te „igre“ pune krvi i mirisa smrti. Koračao sam po peskovitoj podlozi arene i otišao na suprotnu stranu da bih se popeo na njen vrh. S obzirom da sam ranije zeznuo nogu, uspon mi i nije bio baš prijatan (silazak još gori). Stepenice su uske, pa i klizave. Turista je bili prilično, s obzirom da smo mi tamo stigli oko devet sati. Sa samog vrha Koloseuma vidi se ceo grad. Pogled na unutrašnjost arene je impresivan. Definitno treba doživeti tih sat vremena, vredi.
Po izlasku iz amfiteatra relanost se vratila, u pitanju „gde je taksista?!“. Vozilo je bilo tu, ali gde je on… Mi njega nismo videli, ali on je video nas, tako da je sve prošlo u najboljem redu. Častili smo ga 20 dinara (oko sedam evra) na kraju vožnje, kao da smo mu dali 100 evra! Onoliko se zahvaljivao. Živote. Na putu do plaže sam razmišljao o reditelju Ridliju Skotu i gladijatorskim mukama…
Moram na kraju da napomenem da je ovo Tunis iz mog ugla. More, plaža, hotel, zbog čega smo prvenstveno i išli, odlični. Sve drugo je za mene bio prilično kulturološko-socijalni šok. Ne smem da mislim o situaciji u centralnoj Africi, jer smo mi kao bili u zemlji dobroj za život. Kao što sam rekao, par milijardera bi mogli to da reše, ali nisu svi ljudi, džabe milijarde…
Na putu do grada Tunisa: Plantaže maslina i otkrovenje! (II deo)
Kraj
Ostavite komentar