Odeš na utakmicu u inostranstvo živ, vrate te u sanduku. Da si ostao živ bio bi još i kriv. Čovek je definitivno najveća životnja.
Proteklih dana, ubistvo navijača Crvene Zvezde u Istanbulu izazvalo je burne reakcije javnosti. Ne želim da ulazim u to ko je kriv, kako se desilo, meni je interesantno, što bi rekao Dr Stefanović Nebojša, pitanje zašto se desilo? Nažalost, Marko Ivković je žrtva sukoba navijača, a pošao je dečko na utakmicu, da navija. Ko je pošao da ubija i zašto?
Ne idem na sportske događaje te vrste baš iz razloga što to više nisu utakmice već ratišta. Nezadovoljstvo ličnim životom, ali i društvenim, oslikava se na sportske terene i oni su inicijalna kapisla za verbalne međunarodne sukobe. Nesmotrene izjave funkcionera, sportskih radnika, podrivanje mržnje ne vode ničemu dobrom. Dobro je sve češće zaboravljena kategorija, a zla, pakosti i mržnje ima na pretek.
Pričao mi moj otac, nekada davno, u onoj Jugoslaviji kada je išao da gleda utakmice Crvena Zvezda – Partizan, to je bio pravi sportski praznik. Navijači dva kluba sedeli su zajedno, i najveći zločin bio bi krađa kišobrana ili igranje zujalica ( nešto kao šuge). Navijanje je bilo iz srca, bez političkih, rasističkih, religijskih poruka – ljudi su došli na sportski događaj da upotpune svoj bezbrižan život.
Danas, slika je dijametralno suprotna. Srećan sam što nemam dete, pubertetliju, jer ne bih mogao da mu zabranim da ide da gleda fudbal, košarku, ali znam da bih bio jako napet dok se ne vrati.
Marko Ivković se zbog neke retardirane budale nije vratio. Sahranjen je. Strah me je da on neće biti poslednja žrtva. Taj mladi momak otišao je na utakmicu u inostranstvo živ, vratio se u kovčegu. Da je živ, možda bi bio i kriv. Čovek je definitivno najveća životnja.