Nikada nisam imao (velike) predrasude, prema bilo kome, čemu, posebno kada sam odrastao, želeo sam da sve tabue i „ono što ne valja“ uvidim sam, koliko mogu, pa da dam neki sud, ako se to uopšte od mene traži. Smatram da svako treba da živi onako kako želi, slobodno pre svega, ali da ne ugrožava tuđu slobodu – time se vodim godinama.
Pre par dana imao sam jedan susret, mogu reći čudan, pomalo i neprijatan (ako se na to tako gleda), te sam na neki način iznenađen. Naime, otišao sam sa ženom i deteom do jedne prodavnice da pogledamo nešto za kuću, i ušli smo u jednu zgradu, omanju, ispostavilo se da su to prostorije veleprodaje. Čekali smo prodavca u hodniku, pričali, smejali se, primetili smo da su otvorena vrata od dve kancelarije, u jednoj, video sam krajičkom oka, sedeo je sveštenik, prešao je sedamdesetu godinu sigurno, čuo se i ženski glas. Nakon par minuta, sveštenik me je ugledao i pozvao da uđem u kancelariju. Pomalo zatečen, otvorio sam vrata do kraja i išao ka njemu, sedeo je u fotelji.
Pružio sam mu ruku i rekao „Bog Vam pomogao“ (ne znam tačno kako se to kaže, ali mislim da je imalo smisla).
– Ja sam monah (zaboravio sam ime, prim. aut.), a ko si ti?
– Ja sam Miljan Paunović.
Pogledao me je čudno, i pitao:
– Šta si ti?
U tom trenutku nisam znao na šta aludira. Ali sam brzo odgovorio:
– Građanin Srbije.
Namrštio se, nije očekivao taj odgovor.
– A je li? Dobro, šta tražiš ovde?
Tada mi je bilo baš neprijatno, ali kroz osmeh sam rekao da sam došao sa ženom i detetom da vidimo šta nam potrebno od ponuđenog za kuću… Rekao mi je „dobro onda, doviđenja“, rekoh i ja nešto isto i odoh.
Izašao sam iz kancelarije pomešanih osećanja, žena me je pitala šta je to bilo, kratko sam joj rekao. Znam „ko sam i šta sam“, pitanje je bilo dobro, ali još uvek ne znam kakav je bio kontekst . Smatram da ne moram nikome koga uopšte ne poznajem da odgovorim na to pitanje, autoriteta se ne plašim, jer ne potičem iz autoritarno-patrijarhalnje porodice, u prevodu, nemam traume iz detinjstva. Posebno mi se nije svideo ton postavljenih pitanja, ali dobro, razbijao sam još jednu predrasudu – nije sve onako kako se vodi i izgleda.
Bitno je da smo mi završili posao, a ja svakako znam „šta sam“. Znate i vi ponešto, ali neću vam reći sve, neka pitanja umeju da budu neprijatna, ko god da ih postavi, posebno ako vas vidi prvi put u životu.
Ostavite komentar