Najviše volim april mesec, ne samo zbog toga što sam istog rođen, već i zbog toga što nam proleće lagano probudi sve one jarke i vesele boje koje vrhunac dostignu početkom leta. Ovaj april 2020. pamtiću, kao i većina ljudi, po korona virusu koji nas je zatvorio u kuće i na neki način nas sprečio da uživamo u početku proleća i čarolijom u koloru.
Međutim, imam tu sreću da živim u kući i da imamo dvorište. Od kada je počelo lepo vreme i sunce svojim sjajem rasteralo oblake, svaki slobodan trenutak koristim da boravim u dvorištu. Ovo vanredno stanje i prinudna izolacija u kući, naše dvorište su stavili u povlašćeni položaj. Ono je naš luksuz!
Naravno da sam i pre korone sedeo u dvorištu pio kafu, posmatrao šetače, automobile, gradski prevoz, ali sve se to izmenilo dolaskom Kovida 19 u naše živote. Naime, probudili su se oni zvuci prirode, koje nisam imao priliku da čujem u dvomilionskom gradu, i to u svom punom sjaju. Nastao je neki mir kao da je Zemlja za trenutak zaspala. Odnosno kao da su svi njeni racionalni stanovnici utonuli u san od 12 i više sati.
Mislim da je bio 17. dan od početka vanrednog stanja. Sedeli smo moja supruga i ja u dvorištu i pili kafu u 5. Vodili smo neobavezan razgovor o koroni (a o čemu drugom), kada su na krovu iznad mesta gde nam je parkiran automobil sletela tri goluba. Ta trojka se izdvojila od desetine golubova koji žive preko puta naše kuće, na nekom tavanu iznad pekare. Nas dvoje smo prekinuli razgovor i posmatrali ptice, koje su skakutale po crepovima igrajući neku samo njima znanu igru. U pozadini, visoko na drvetu, čuo se cvrkut senice. Nismo čuli tu pesmu dugo, jer je to prosto nemoguće od automobila, autobusa, ljudi… U jednom trenutku golubovi su se poređali jedan kraj drugog i gledali u nas. Hm, o čemu li su razmišljali? Verujem da je i njima čudna ta tišina, taj nedostatak ljudi. Gledaju oni nas, a mi njih. Ja naravno komentarišem kako su se ugojili, jer im pekari daju non stop da jedu. Oni ne skidaju pogled sa nas dvoje, pomislih „dobro, jade recite šta imate pa da se razilazimo“. Stajali su oni tako još minut, dva i otišli svojim poslom. Moja supruga i ja smo priču odveli u drugom smeru. Pitali smo se šta li je sada životinjama na pameti, jer verovatno primećuju da nema više buke, jurnjave, urlanja po ulici u pojedinim trenucima…
Od tog dana svakodnevno slušamo cvrkut senice, gledamo golubove u nekoj njihovoj igri, posmatramo jurnjavu i igranje pasa lutalica po glavnoj ulici… Životinje su slobodnije nego ikada pre. Iskreno da vam kažem – zavidim im na tome, možda se i nama jednog dana to desi…
Ostavite komentar