Stajala je ispred vrata njegove sobe, pokucala je par puta i tiho dozivala, ali on se nije odazvao na njene pozive. Bila je zabrinuta, znala je da njen sin ponekada ode da trči, ali bi oko sedam sati već bio kod kuće. Lagano je otvorila vrata, soba je bila relativno sređena, red je narušavao nenamešten krevet i knjiga na podu. Ništa joj nije bilo čudno. Zaboravila je da ga pozove na mobilni, iako to ne bi ništa značilo jer videla je njegov telefon na stočiću pored kreveta. Izašla je iz sobe.
Dečakova tajna: Magla ( I deo )
Sedela je u kuhinji već 45 minuta. Gledala je u ulazna vrata, svake sekunde je očekivala da će utrčati u stan. Prošlo je još 45 minuta, nije ga dočekala…
*****
Dan je bio sunčan, potpuno vedro nebo nagoveštavalo je dolazak proleća. Dve drugarice su rešile da „pobegnu“ sa sedmog časa, i da se upute u obližnju šumu pored grada, tamo niko nije mogao da čuje njihove tajne. Svratile su do prodavnice, kupile grickalice i vodu, jedna od njih je veče pre ukrala par cigareta iz očeve kutije, znale su da je rano za pušenje, ali, cigarete su bile jedna od njihovih tajni. Ipak su velike, osmi razred je osmi razred.
Nisu često bežale iz škole, bile su relativno dobre učenice, a drug iz odeljenja im je obećao da će ih ovog puta „pokriti“ te da slobodno mogu da odu. Sunce je bilo visoko, prilično je peklo za to doba godine. Šuma ih je čekala, a i one su bile nestrpljive da stignu do odredišta, mesta zvanog „Pogled“. Naime, to je proplanak odakle se ništa nije videlo! Apsurd, obično ti nazivi idu vidikovcu iznad grada ili nekom sličnom mestu. Zastale su pored čuvene staze, pogledale natpis, obaveštenje, rečenice za uzbunu. Nemo su se pogledale i nastavile dalje.
Obe su primetile da nema ljudi, srele su dva nezainteresovana psa.
„Za dva minuta stižemo, jedva čekam da zapalim cigaretu, crći ću..“, rekla je devojka sa izrazito plavim očima i plavom kosom.
„Isto i ja“, uzvratila je njena drugarica sa zelenim očima i crnom kosom.
Bile su kao dva anđela, dečaci su se tukli zbog njih dve.
Stigle su na „Pogled“. Nije bilo nikoga. Sunce je bilo tačno iznad njih, a one okruženje drvećem koje je pravilo jedan veoma precizan krug – činilo se kao da je neko namerno posadio stabla da naprave prsten savršenog oblika, a nije. Priroda je to uradila. Prostrle su jakne, sele su na njih, skinule dukserice, konačno zapalile cigarete. Nisu im prijale. Legle su i gledale u nebo. Smejale su se, bile su veoma srećne, nisu ni slutile da će se njihovi mladi životi ugasiti za tačno devet minuta.
******
Vrata stana su se otvorila u 19 sati. Uspela je samo da vidi svog sina, koji se srušio bukvalno čim je napravio jedan korak pri ulasku u stan. Bacila se na njega, bio je blatnjav, krvav, odeća mu je bila pocepana. Najvažnije, bio je živ! Tresla se, panično je uzela telefon i pozvala hitnu pomoć i policiju. Rekli su da će stići veoma brzo. Došli su nakon 19 minuta! Hitna pomoć ga je odmah ubacila u sanitet, policija je ostala u stanu.
„Kada je izašao iz kuće?“, počeli su da je ispituju.
******
Mrak je uveliko pao a njihove ćerke se nisu vratile kući. Obe porodice su bile u istom stanju, straha, panike, nisu imali dobar osećaj. Obavestili su policiju. Te noći nisu dobili ni jednu informaciju. Ujutru, očevi nestalih devojaka pronašli su kovertu sa porukom ispred ulaznih vrata: „Traže ih na pogrešnom mestu, tamo gde su njih dve, nikada ih niko neće naći“. Oba muškarca su ispustila krik nemoći koji se čuo sve do šume nadomak grada.
Nastaviće se…
Ostavite komentar