U hotelskoj sobi 203 sve je mirisalo na strasti, požudu, neizvesnost i veliku obostranu želju dvoje ljubavnika. Ona je od njega vešto krila da ga toliko voli da bi bez pogovora dala život za njega, a on je bežao od činjenice da mu se sve više dopadala jer nije voleo da se vezuje. Dobro, nije ni mogao tek tako da bude privržen drugoj ženi, jer je znao da bi ga njegova ostavila bez pogovora. Sastajali su se u sobi 203 dvaput nedeljno, uvek utorkom i petkom u 13 sati. Nisu se razdvajali do 17 sati.
Prilikom njihovog poslednjeg susreta Amanda Kinski je bila nervoznija nego inače. Martin Pul je ležao kraj nje i mazio je po leđima. Iako ej nije video osetio ej da bi mu nešto rekla.
– Kaži Mendi, šta te muči? – on je nju zvao Mendi iz samo njemu poznatog razloga, njoj to nije smetalo.
– Kada ćeš da odeš od nje? Ne mogu više ovako. Ona sigurno zna, nije glupa – njen glas je bio ravan i tih.
– Rekao sam ti da se ne opterećuješ. Ne mogu tek tako,da odem sve dok Piter ne pređe da živi na ostrvo i nadgleda životinje sve vreme. Strpi se još par meseci.
Uhvatio je rukama za grudi i počeo da ih miluje. Osetila je njegovo uzbuđenje i vešto se namestila kako bi je on bez problema po ko zna koji put ispunio… Svaki njihov razgovor koji je imao ozbiljan početak, Martin je rešavao vođenjem ljubavi. Ponekada su to radili nežno i tiho, mada su češće bili glasni i grubi. Tog dana su se spojili poslednji put.
Sledećeg utorka detektivka Ingrid Blur je pronašla Amandino beživotno telo u sobi 203.
*****
Saznanje da je Amanda Kinski bila uključena u projekat na ostrvu Mind znatno je menjalo sliku o celom slučaju. U policijskoj stanici, u sobi za ispitivanja, sedeli su Martin Pul i Ingrid Blur. Razgovor je tekao veoma neprijatnim tonom, Martin je prilično uznemiren.
– S razlogom besnite jer sada će sve da se sazna, odnosno Lorin će saznati. Hajmo još jednom, šta se tačno dogodilo tog utorka kada ste se videli u 13 sati sa Amandom u sobi 203? – detektivka je blefirala.
– Nismo se videli! Koliko puta treba da vam ponovim?! Javio sam joj da neću stići jer smo tog dana imali dodatni posao oko transporta nekih ptica iz Australije. Možete da pitate i Lorin, ionako sam joj sve rekao. Neće mi oprostiti nikada, ali važno je da zna. I Piter zna…
-Njih dvoje i nisu neki alibi. Da li ste vi svesni da polako klizite i da vam priča ’ne pije vodu’? – Ingrid je znala da nemaju nikakav materijalni dokaz protiv Martina, kao i to da prema njegovom profilu on nije mogao da počini sva ta ubistva. Ipak morala je da blefira i da igra igru.
– Ne znam gde klizim. Znam da pošteno obavljam svoj posao, da sam vredan, iskren, veran svom poslodavcu…
-Ali ste neiskreni i neverni svojoj ženi? Kako je bilo sa Nerom? – njeno pitanje ga je poptuno sludelo.
– Znate šta, ne moram bez advokata da odgovaram na ova vaša pitanja kao da ih je smišljao novinar nekog tabloida! Na šta ja vama ličim? – ustao je sa stolice, ali ga je Isak sprečio da izađe jer je baš u tom trenutku ulazio u sobu za ispitivanja. Vratio ga je u stolicu.
– Polako – rekao mu je Isak – nema potrebe da skačete i da dramite. Sada možete polako da ustanete i da se vratite sa advokatom, ako imate još nešto da dodate?
– Nemam, sledeći put dođite sa nalogom za moje hapšenje ili da vas više nisam video na ostrvu! – bes iz njegovih očiju je kulminirala. Ponovo je naglo ustao i zalupio vrata za sobom.
– Misliš da je on čovek za kojim tragamo? – pitao je detektiv svoju koleginicu.
– On ili Piter, ili obojica. Za dva sata pada mrak, idemo ponovo do ostrva, ovog puta niko neće znati da smo bili tamo. Budi spreman. Ja odoh do hotela da odmorim na kratko.
*****
Šuma pored Vudbija bila je gusta i mračna, idealna destinacija za snimanje nekog filma poput „Veštice iz Blera“. Martin je dugo vozio uskim putem kroz šumu, kako bi stigao u najdublje delove ovog nepreglednog prirodnog blaga. Put prekriven asfaltom uskoro je zamenio sitan kamen, a to je bio znak da će uskoro stići do mesta gde je malo ko išao, odnosno znao da postoji. Stanovnicima Vudbija nije padalo na pamet da i tokom dana idu u najdublje delove šume, a posebno to ne bi radili po mraku. Zaustavio je svoj terenski Volvo automobil na kraju puta od sitnih kamenčića. Izašao je iz vozila i sa zadnjeg sedišta uzeo crnu veliku vreću. Stavio je na leđa, nije bila teška i sišao je na stazu uraslu šibljem i travom. Jedina svetlost dok je koračao stazom dolazila je iz njegove baterijske lampe. Sablasnost ovog mesta pojačavali su krici divljih životinja. Martina nije bilo strah, nije prvi put dolazio na ovo mesto sam, naprotiv, to mu je baš prijalo. U predviđenom roku stigao je do brvnare. Ova kuća od drveta bila je čudna po tome što je izgledalo kao da je „uklesana“ u šumi, nisu joj se videle bočne strane, samo prednja. Martin je lagano otvorio vrata, uključio malu lampu koja je bacila taman toliko svetlosti koliko mu je bilo potrebno da vidi da je sve na svom mestu. Skinuo je vreću s leđa i na podu prosuo stvari iz nje – četiri žuta kišobrana i dve crvene kabanice. Pred njim je bila duga noć…
Nastaviće se…
Ostavite komentar