Samoubistvo devojke u crvenoj kabanici ( mada je bilo špekulacija da je i to ubistvo…), ubistvo stručnjaka za IT tehnologiju Sebastijana Šterna, ubistvo u sobi hotela 203, nad Vudbijem su se nadvili zločini kao da su bili u nekoj kofi sa vodom, te je neko odlučio da ih prospe.
Ingrid Blur je u hotelskoj sobi čitala izveštaje i pokušavala da sklopi sliku žrtava. Devojka u crvenoj kabanici je bila izvesna Nera Herk, lečila se svojevremeno od bolesti o kojima se nije mnogo znalo. Tačnije, nisu doktori mogli da joj daju pravu dijagnozu. Jedna grupa lekara sumnjala je na bipolarni poremećaj – dok je druga više bila naklonjena nekom blažem obliku šizofreničnih napada. Provela je punih pet godina po raznim bolnicama širom zemlje, ali i u inostranstvu, zahvaljujući bogatim roditeljima koji su sve to mogli da plate, ne bi li saznali šta je tačno sa njihovim najvećim blagom. Nera je izgubila sve simptome bolesti kada su joj jednog kišovitog i tmurnog dana javili tragičnu vest. Njeni roditelja poginuli su u padu helikoptera, koji ih je vozio na neku VIP zabavu. Ostala je sama, ali zdrava. I bogata. Imala je polubrata sa očeve strane, koji je nastavio da brine o njoj, mada je u trenutku nesreće Nera bila na pragu punoletstva. Ipak, prijalo joj je društvo Pitera Hilta, mnogo toga je mogla od njega da sazna i da naučio bio je veoma načitan i pismen, ali i prilično asocijalan. Pričali su o svemu, osim o jednoj temi- čudotvorno izlečenje Nere Herk – o tome se nije pričalo.
Odložila je izveštaj. Okrenula je Isaka i rekla mu da idu u posetu Piteru Hiltu. Želela je pod hitno da vidi tog čoveka.
Parkirali su automobil u ulici čudnog imena “Most bez kraja”. Naime, ta ulica je vodila ka velikom mostu koji je razdvajao periferiju grada od ostrva Mind. Most je bio dugačak šest kilometara, uglavnom okružen gustom maglom. Do ostrva su išli turisti da bi videli netaknutu prirodu i čuvene “stepenice ka nebu”. Naime, ove stepenice su vodile do kule na vrhu jednog brda na samom ostrvu, ali zbog guste magle nije im se video kraj, kao ni kula.
Izašli su iz automobila, prešli ulicu i uputili se ka dvospratnoj kući bele boje, okruženu starim borovima. Ingrid je je dvaput pozvonila. Činilo joj se da su se vrata otvorila čim je taster za zvono pritisnula drugi put. Pred njima ja stajao čovek od oko 45 godina, guste crne kose, pravilnih crta lica, svetlo plavih očiju, a kada se osmehnuo zablistali su beli sitni zubi.
– Dobar dan mi smo … – Ingrid nije uspela da završi rečenicu.
– Znam ko ste i jedva sam čekao da mi dođete u goste, posebno Vi, Ingrid Blur. Isače, izvinite, ipak je ona mnogo popularnija od Vas. Izvolite u moj skromni dom – pokazao im je rukom gde da krenu. Dvoje detektiva su se pogledali i pogledom dali znak jedno drugom za oprez i smirenost.
“Skromni dom” je bio izrađen od najskupljih materijala. Na primer, parket u dnevnoj sobi je koštao kao jedan dvosoban stan u Vudbiju. Kamin od mermera belog poput spoljašnjih zidova čuvene Bele kuće u Vašingtonu zauzimao je veliki prostor u dnevnoj sobi, a nameštaj je očigledno bio ručno izrađen od najkvalitetnijeg materijala. Gosti su seli u udobne fotelje od izvrnute kože. Ingrid je primetila u uglu sobe tri žuta kišobrana.
– Čime mogu da vas poslužim. Neko piće, kafa?
– Ništa hvala, sedite sa nama, nemamo puno vremena – rekla je detektivka. Domaćin je zauzeo poziciju sa koje je tačno gledao u Ingrid, na taj način je hteo da stavi do znanja sa kim bi pričao.
– Kako se Vi držite s obzirom da ste bili veoma bliski sa Nerom? – pitao je Isak.
– Pa šta da vam kažem, velika tragedija, ne znam ko bi poželo i zašto baš nju da ubije…
– Odakle Vam da je to bilo ubistvo? – uskočila je Ingrid.
– Hm, pa zar nije? – pitao je Piter.
– Još uvek je istraga u toku. Prema izjavi koju ste dali bili ste veoma bliski sa svojom sestrom, ali niste živeli u ovoj kući?
– Da, bili smo. Ona mi je bila sve. Znate, ja se ne družim puno, ljudi su postali veoma dosadni i nezanimljivi. Sa njom sam provodio najviše vremena i veoma mi je teško sada…
Ingrid i Isak nisu imali utisak da je Piteru “veoma teško”, a u to su se uverili u nastavku razgovora. Odgovarao je na njihova pitanja opušteno, ili je umeo vešto da krije svoju bol ili ga ništa nije bolelo. Ingrid je trebalo da otkrije zašto je to tako. Tog dana kada se desila nesreća, Piter je bio sam kod kuće i radio na projektu – zbrinjavanje specijalnih životinjskih vrsta. Ipak, snimak video linka sa njegovim kolegom bio je dokaz da je u vreme nesreće Nerin brat bio u poslu.
– Samo da Vas pitam na kraju, gde ćete zbrinuti te životinje…?
– Na ostrvu Mind. Tamo ih niko neće dirati, a dozvolu smo već dobili…- ponosno je rekao Piter.
– Odlično, ostaćemo u kontaktu. Isače… – Ingrid mu je dala znak za pokret. Izašli su iz kuće bez reči, seli u automobil. Nastavila je putem pravo.
– Hej, pa okreni auto, to nije put za Vudbi! – upozorio je Isak.
– Znam da nije, idemo do ostrva Mind – namignula mu je.
Nastaviće se…
Ostavite komentar