Detektivka Ingrid Blur je želela što pre da ode do ostrva Mind, nije imala vremena za gubljenje. Do 22 sata ostalo je još nekih tridesetak minuta, Ingrid je otišla u policijsku stanicu da pokupi Isaka. Mladi detektiv je goreo od želje da mu koleginica ispriča šta je naumila, ali nije želeo da je požuruje, znao je da ona to ne voli. Te večeri je vladala neka čudna atmosfera, inspektor Tulip je samo prošao pored njih, nije im se ni javio. „Čudan neki lik“ pomislila je.
Veče je bilo prohladno. Činilo joj se da je mračnije nego inače, na putu do Minda dvoje detektiva su ćutali. Nakon što su prešli most koji je sablasno visio iznad zaliva, Ingrid je dala kolegi instrukcije.
– Ovog puta moraćemo da budemo ’nevidljivi’. Niko ne sme da zna da smo na ostrvu. Ostaviću automobil na bezbednoj udaljenosti od hangara. Verujem da ćemo nekako preskočiti ogradu. Rešenje ovog slučaja su crvena kabanica, žuti kišobran i retke vrste životinja – hteo je da nešto kaže, ali nije mu dozvolila.
– Ništa me ne pitaj, instinkt me ne vara, ali ima jedan deo koji ne razumem, nadam se da će mi sve biti jasno kada detaljnije pretražimo hangare. Čeka nas veliki posao – zaustavila je vozilo na jednom useku pored puta.
Ispostavilo se da je to odlično mesto odakle bi mogli da nastave put pešice. Prema njihovim procenama do hangara su imali oko pola sata hoda. Nisu pogrešili. Ogradi su prišli za zadnje strane. Sačekali su par minuta i osluškivali šta se dešava s druge strane žice. Čuo se samo zvuk vetra koji je duvao sve jače. Tražili su najbolje mesto da preskoče ogradu, koja je bila visoka oko tri metra. Isak je primetio zgodno mesto i nije se prevario. Rukom je dao znak Ingrid da ga sledi, te su lakše i brže nego što su mislili bili na dvadesetak metara od hangara. Osvetljenje u dvorištu nije bilo jako, ali taman dovoljno da bi ih neko video. Nisu imali puno izbora, trčali su najbrže moguće do velikih vrata hangara. Ingrid mu je rekla da ostane ispred i da joj da signal ako neko nailazi. Nerado je pristao na to.
Lagano je koračala kroz Sektor 1 u kojoj su bili smešteni kavezi sa životinjama. One su u polutami spavale sve dok nisu nanjušile prisustvo čoveka. Čuo se mali žamor među retkim vrstama stanovnika hangara kao da su jedni druge pitali ko je ova žena… Ingrid je stigla do kraja Sektora 1. Ništa čudno nije videla, čula. Ušla je u Sektor 2. U njemu je osvetljenje bilo jače, a životinje su joj delovale čudnije od onih koje je videla u Sektoru 1. Majmuni, divlje mačke – ali mnogo manje od onih poznatih čoveku, razne vrste ptica koje je videla po prvi put u životu, gmizavci.., bili su drugačiji. Nije tačno mogla da razazna u tom trenutku zbog čega su majmuni na primer bili teget – plavo boje ili to što su pojedine ptice imale neke čudne nastavke na trupu svog tela koji su ličili na ruke, sve dok iza jednog kaveza nije primetila nešto što bi moglo da bude prolaz „s one strane zida“.
Oprezno se provukla između dva kaveza i sa više pažnje pogledala zid. Napravila je još jedan korak i deo zida je počeo da se otvara. Pogledala je u pod – stala je na taster za otvaranje vrata koja su bila „ugrađena u zid“. Od prizora koji je ugledala zastao joj je dah. Zakoračila je u prostoriju veličine dnevne sobe, pažljivo je osmotrila, instinkt je nije prevario. Pre nego što donese konačne zaključke i popiše dokaze moraće da pozove Isaka. Zajedno će brže završiti posao.
– Kolega, na poziciji si?
– Jesam, sve je čisto – čula je Isakov glas.
– Odlično, i ovde je sve fenomenalno, nećeš verovati šta smo otkrili! Zatvori hangar sa unutrašnje strane i dođi do Sektora 2, čekam te – prekinula je vezu.
Isak je postupio prema instrukcijama. Dopalo mu se kada je rekla „nećeš verovati šta smo otkrili“ jer je to kazala u množini. Čuo je da je kučka, što uopšte nije bilo tačno. Njegove misli je prekinuo muški glas.
– O, pa to ste vi? Otkud ovde? Nešto ste izgubili? – Martin Pul je stajao sa uperenim pištoljem u mladog detektiva.
– Bez naglih pokreta molim. Idemo zajedno do vaše koleginice, daću vam odgovore na sva vaša pitanja i to će biti poslednje što ćete saznati pre nego što nas zauvek ostavite na miru – Isak nije imao izbora. Krenuli su ka Sektoru 2. Životinje su bile potpuno mirne, kao da nisu bile tu.
Ingrid se osvrtala po sobi , tačnije laboratoriji punoj epruveta, mikroskopa, polica sa raznim bočicama… Čula je korake iz hodnika i zvuk usiljenog kašljanja. Brzo se sakrila iza ormara u desnom uglu prostorije.
Piter je išao ispred Martina i osećao cevku pištolja na svojim leđima. Zakašljao se pred ulazak u prostoriju gde ga je čekala Ingrid, nadao se da je shvatila signal. Kasnije je saznao da se sakrila i zbog toga što je čula četiri koraka, umesto dva. Martin je bio iznenađen kada su ušli u njegovu „tajnu sobu“ jer je očekivao da ugleda detektivku.
Odgurnuo je Isaka na pod i napravio dva brza koraka do ormara. U tom trenutku Ingrid je svom snagom gurnula ormar na čuvara hangara koji je prilikom pada ispustio pištolj. Isak je dohvatio vatreno oružje i pomogao koleginici da odvuku ormar i izvuku Martina. Nije bio povređen, samo malo ugruvan. U njegovom pogledu videli su se nemir, strah i bes. Postavili su ga pažljivo na stolicu dok je dolazio svesti. Vezali su mu ruke. Stali su ispred njega posmatrajući ga kao plen koju su konačno ulovili. Smejao im se u lice.
– Dobro je da si došao Martine, nećemo se moj kolega i ja mučiti puno. Ako nemaš ništa protiv, ispričaj nam sve, kreni iz početka, imamo dovoljno vremena, a dosta toga već znamo. Samo nam potvrdi – rekla je strogo.
Martin se rugao detektivima i njegovo stanje straha lagano je prelazilo u panično ludilo.
– Falilo mi je tako malo! A vi ste sve upropastili! Platićete mi za ovo! Niste ni svesni da ste ušli u zamku iz koje niko od nas neće izaći živ! – isturio je glavu ka ulaznim vratima.
Ingrid i Isak su se okrenuli i imali šta da vide. Na vratima je stajala devojka u crvenoj kabanici, sa žutim i kišobranom i kratkom automatskom puškom.
Martin je bio u pravu, biće teško otići živ sa ostrva Mind.
Nastaviće se…
Ostavite komentar