Vekovima unazad srpski vladari, javne ličnosti, imućni građani nakon svoje smrti, ali i za života, ostavljali su u amanet narodu svoje kuće, zgrade, fondove – zadužbine. Te značajne ljude iz naše istorije nazivamo zadužbinarima, ali i dobrotvorima ili dobročiniteljima.
Prošetali smo Beogradom, i u samom srcu grada na Terazijama pitali prolaznike da nam kažu gde je Zadužbina Goluba i Samuila Janića… Prilazimo jednoj gospođi: „Izvinite, da li nam možete reći gde je Zadužbina Janića?“. Razmišlja, nakon par sekundi reče: „Ne bih znala, malo ste me sada zbunili“. Upitali smo je da li zna gde je hotel Balkan. „Kako da ne, pa evo nas stojimo ispred hotela, ulaz vam je sa donje strane“ – zadovoljno nam reče gospođa. „Da li znate da se zapravo hotel Balkan nalazi u zadužbini pomenutih dobročinitelja?“… „Stvarno?!“ – iznenađeno nas pogleda – „Eto, umrla bih ne bih znala“.
Da, od dvadesetak prolaznika, samo je troje, četvoro njih znalo odgovor na naše pitanje. Ne možemo reći da smo bili iznenađeni, ali ko još razmišlja o zadužbinama u vremenu u kome živimo?
Najverovatnije se i vama desilo da prođete pored neke stare zgrade s početka prošlog veka u nekom od gradova Srbije, i da ne znate da je to zdanje zapravo ostavio neko nama u amanet. Iz Arhiva Srbije kažu da ima više od 1.000 zadužbina širom naše zemlje ( materijal iz ove oblasti je još uvek u obradi ), koje su nam poklonili značajni ljudi iz naše istorije. Te zgrade, kuće, fondove zovemo zadužbinama, a za njihove prvobitne vlasnike ustalila se reč dobrotvor ili dobročinitelj.
Priča o nastanku zadužbina vraća nas 11 vekova unazad. Naime, prvi zadužbinar bio je raški župan Stefan Nemanja, a njegova zadužbina je manastir Studenica. Kasnije je loza Nemanjića izgradila čuvene objekte, koji su i dan danas upotrebljivi – manastire, crkve ali i bolnice, mostove, zgrade.. Stefanov sin Rastko poznatiji kao srpski arhiepiskop Sveti Sava, zidao je objekte i van granica Srbije, u Grčkoj, Rumuniji, na Svetoj Gori. Kralj Milutin je takođe gradio, a najpoznatija zadužbina je manastir Gračanica. Primer Nemanjića sledili su i vladari posle njih, te su stvarali i ostavljali narodu na korišćenje svoje domove i zgrade od javnog značaja. Zadužbinarstvo se održalo i za vreme vladavine Turaka, iako u dosta manjem obimu, u to vreme su trgovci, profesori, ministri bili glavni akteri očuvanja i razvoja doborčiniteljstva u razvoju Srbije.
Početak XX veka iznedrio je ljude koji su svojom političkom i kako bi danas rekli preduzetničkom moći, ostavili nama u nasleđe objekte koje koristimo svakodnevno, a veoma često i ne znamo baš tačno ko su bili ti ljudi. Posebnom sjaju i raskoši Beograda doprinose velelepne građevine s početka prošlog veka – Igumanova palata, Kapetan Mišino zdanje, Zadužbine Ilije M. Kolarca, Đoke Vlajkovića, Nikole Spasića, Nikole i Evgenije Kiki, Dimitrija i Anke Naumović…
Arhitektura ovih zdanja je posebno interesantna jer je uglavnom zasnovana na elementima neobaroka ili neorenesansnih stilskih obeležja, poput Zadužbine Nikole Spasića. Ova zgrada, u Knez Mihajlovoj ulici br. 33, sagrađena je 1889. godine, za Nikolu Spasića beogradskog trgovca. Zanimljivo je da je Spasićeva zadužbina svojevremeno imala više sredstva od Nobelove fondacije. Njegovim novcem izgrađena je Gradska bolnica na Zvezdari, ali i bolnice u Krupnju i Kumanovu, kao i dom za stare u Knjaževcu.
Još jedan veliki beogradski trgovac iz tog vremena, Luka Ćelović – Trebinjac, dao je na korišćenje Beogradskom univerzitetu svoje imanje, koje je obuhvatalo veći deo Savamale, ali pod uslovom da se sredstva upotrebljavaju u naučne svrhe i ciljeve Univerziteta. Kada smo već kod obrazovanja, onog najvišeg, današnji Rektorat beogradskog univerziteta nalazi se u Zadužbini kapetana Miše Anastasijevića. S obzirom na to da je Beograd nekada imao jedan od jačih i bogatijih univerziteta u Evropi, tadašnjim javnim – cenjenim ličnostima bilo je važno da se tradicija dobrog obrazovanja nastavi, te su tako ulagali novce u ovaj sektor. Kapetan Miša je bio veliki dobrotvor svog vremena, pomagao je piscima, ljudima koji su želeli da se obrazuju – finansirao je beogradske biblioteke, ali i školu na svom imanju u Vlaškoj u koju su učenici išli besplatno.
Zgrada Matematičke gimnazije u ulici Kraljice Natalije u Beogradu takođe je poklon, nju je podigla Persida Milenković. Ugledna Beograđanka je zajedno sa svojim suprugom, trgovcem Ristom, donirala novac i za sirotište u Beogradu, kao i za zgradu u Zmaj Jovinoj ulici broj 5.
Ono što je na nas ostavilo neki čudan utisak dok smo gledali zadužbine u Beogradu, je da se u okviru njih nalaze banke, prodavnice, butici… S obzirom na to da su većina dobrotvora bili trgovci, bankari ovo i ne bi trebalo da predstavlja neki problem – jedini je manji problem što pojedini radnici ne znaju u čijem objektu rade…
Ali ljudi koji žive u Vlajkovićevoj ulici objasniće vam po kome je ulica dobila naziv. Dvojica penzionera su nam ispričali da je Đorđe Đoko Vlajković bio veoma bogat i da je na Trgu Nikole Pašića i Vračaru imao brojna imanja. Sveže ofarbana zgrada jedan je od onih upadljivijih u užem centru Beograda. Kuća koju je ostavio u ulici po njegovom imenu ima 1.870 kvadrata i 32 stana, poslovni prostor i dve garsonjere. Sredstva Vlajkovićeve zadužbine koriste se za potrebe Univerziteta u Beogradu u oblasti visokog obrazovanja i nauke.
U priči o zadužbinama, ogrešili bismo se a da ne pomenemo trgovca Iliju M. Kolarca, koji je celokupni tadašnji svoj imetak ostavio narodu. Kolarac je 1861. godine osnovao Književni fond i to ne slučajno jer je voleo književnost i pomagao je piscima da objave svoja dela. U svom testamentu ostavio je 10.000 dukata za razvoj ovog fonda. Nakon prvog svetskog rata fond je sakljupao sredstva za Univerzitet, i današnja zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta podignuta je 1932. godine, a u izgradnji su korišćena najmodernija znanja iz oblasti akustike u to vreme. U aprilu prošle godine, Zadužbina Ilije M. Kolarca dobila je status ustanove kulture od nacionalnog značaja. Da je Kolarac živ, sigurno bi bio ponosan na ovo zdanje i njegovu namenu.
Dobrotvori su nam dali imanja, novac, kuće i na taj način pokazali da im je bitan razvoj durštva i svetla budućnost države i građana nakon njihove smrti. Ostavili su nam zadužbine stare 100 i više godina koje odolevaju vremenu. Ne može se reći da su u perfektnom stanju, ali zbog čega je to tako to je neka druga priča. Dobro je znati da je na našim prostorima oduvek bilo ljudi koji su nesebično pomagali stanovništvu, verujemo da će se ova tradicija nastaviti i ubuduće i da ćemo za par decenija videti zadužbine iz današnjeg vremena.
Zadužbina velikog državnika
Nikola Pašić, se ubraja među najveće državnike u našoj istoriji uz Iliju Garašanina i Jovana Ristića. Tim povodom, 1992. godine osnovana je Fondacija pod nazivom „Zadužbina Nikola Pašić“ u Zaječaru. Cilj ove zadužbine je da „pomaže i podstiče rad u svim oblastima iz života i dela ovog politčara, diplomate i narodnog tribuna“.
Pašić bi možda ostavio veliko materijalno nasleđe narodu, ali njegov sin Radomir bio je na lošem glasu – umešan u korupcionističke afere, raskalašni život u Francuskoj…, te ja Pašić morao da plaća sinovljeve dugove. O Radomirovom bančenju u Parizu i trošenju velikog novca na razna zadovoljstva upozorio je i Arčibald Rajs u svom čuvenom delu „Čujte Srbi!“.
Trandafil i Tekelija
I u Vojvodini zadužbinarstvo je imalo veliki značaj u prošlom veku. Marija Trandafil je zaveštala svoju imovinu Matici srpskoj i Crkvenoj opštini. U to vreme vrednost njenog zaveštanja procenjena je na 700.000 forinti, i u njen najveći dobrotvorni čin spada osnivanje „Zavoda Marije Trandafil“, iz koga su korišćena sredstva za pravoslavnu siročad u Novom Sadu i za izgradnju zgrade Zavoda. Testamentom je uređeno da zgrada Zavoda pripadne Matici srpskoj.
Marija je bila udata za Jovana Trandafila, uspešnog trgovca, i oni su zajedno učinili mnoga dobra dela. Na svom velikom imanju osnovali su školu za obrazovanje siromašne dece, deo imovine poklonili su bolnicama u Novom Sadu, Somboru, Osijeku. Marija je nakon muževljeve smrti, obnovila ikonostas Uspenske crkve, kao i jermensko-katoličku crkvu i dala da se izradi veliki mermerni krst, koji se sada nalazi u porti novosadske Saborne crkve.
Grof Sava Popović Tekelija aktivno je učestvovao u političkom životu ugarskih Srba i osnivanjem zadužbine „Tekelijuma“ u Pešti, pomagao da se u njoj školuju najbolji srpski đaci i studenti iz cele Srbije. Matica Srpska ga je 1838. godine izabrala za doživotnog predsednika.