Thursday, September 17, 2009
Stranke i Internet
Facebook kao agitprop
Planetarni uspeh online izborne kampanje Baraka Obame, sada predsednika SAD, primorao je i naše aktere političkog života da se zapitaju čemu sve može da posluže Facebook, Youtube čak i Twitter
designed by Goran Ratković
Još 2001. godine, čim je postao premijer, Zoran Đinđić je zacrtao budućnost Vlade Srbije. Rekao je da će Vlada Srbije biti elektronska. Ko hoće hoće, a ko neće moraće. Bilo je to u Web 1.0 epohi, pre rođenja društvenih mreža Facebook (lansiran 2004), Youtube (2006) i Twitter (2007) mikroblogova. Bila je to vizija u zemlji koja, pošteno govoreći, nije računala ni sa mladim ljudima, ni sa korisnicima Interneta.
Od tada je prošlo mnogo vode, tako da smo se, hteli – ne hteli, pomerili s mrtve tačke. Političari i njihove stranke prestali su o Internetu da razmišljaju kao o bauku koji kruži Srbijom. Počeli su da ga doživljavaju kao izlog prodavnice u koji treba staviti i svoju bombonu – internet-prezentaciju.
Gledajući šta su drugi uradili na istu temu, krenulo je odmeravanje snaga na forumima, medijskim sajtovima, portalima. Pokušaji da se uz pomoć Interneta uspostavi javni govor, politička debata, propadali su pre nego što su i počeli. U anonimnim ali koordiniranim bitkama „komentarima“ jedini cilj je bio potući neprijatelja do kolena (ako treba i udarcem ispod pojasa) a merilo uspeha bili su, i ostali, slavospevi samom sebi.
„U antičkim vremenima vrlo dobro se znalo da propagandu nose demagozi koji su se u vatrenim govorima služili obećanjima i raznim mađioničarskim trikovima kako bi građane opčinili i naterali da prihvate njihove ideje. To je propaganda koja se od jednoga govora koji ima argumente razlikuje po tome što vam uvek obećava nešto nerealno. Da ne bi vama manipulisali potrebno je da imate dovoljno znanja i dovoljno iskustva da prepoznate to obećanje“, kaže dr Čedomir Čupić, profesor političke antropologije, naglašavajući da je Internet jedno od savremenih i vrlo moćnih sredstava komunikacije koje će se sve više koristiti i u političko-propagandne svrhe, i dodaje: „Kada ljudi osete da od Interneta imaju koristi, oni će ga upotrebiti u onoj meri u kojoj mogu da shvate kolika će ta korist biti.“
Korisnost Interneta, novih medija i naročito online zajednica u političkom marketingu i posebno izbornim kampanjama sporo se uočavala ovde. Koliko god proizvođači hvalili internet-bombone koje nude, mnoge imaju gorak ukus.
„Želimo da ljudima putem Interneta, a on je sve više zastupljen u domovima Srbije, pokažemo da i mi kao partija pratimo moderne trendove i da nismo partija prošlosti već partija budućnosti koja se razvija i napreduje“, kaže Đorđe Đoković, savetnik u Glavnom odboru Socijalističke partije Srbije, i dodaje: „Internet nam je strateški mnogo pomogao na poslednjim izborima. Najviše smo koristili mejlove i sajt gde su građani mogli da se upoznaju sa našim programom, aktivnostima, odnosno da postave pitanja rukovodstvu u partiji.“
Danas SPS i njegovi čelnici (Ivica Dačić, Slavica Đukić-Dejanović, Dušan Bajatović, Žarko Obradović, Milutin Mrkonjić i sl) imaju Facebook naloge koji su s vremena na vreme aktivni. Stranica na Youtube je jednom do dva puta mesečno bogatija za novi video-zapis koji se obično „poveže“ sa naslovnom stranom sajta. I za svakog prosečnog korisnika Interneta sve je to potpuno OK, dok ne počne da surfuje po http://www.sps.org.rs/. Tu nekoliko nedostataka smesta upada u oči. Dugme za redirekciju na englesku verziju sajta ne služi ničemu – sve je i dalje ispisano na srpskom i to ćiriličkim slovima. Latinična verzija ne postoji, vesti su „bajate“ nekoliko dana, što je na Internetu, gde se vreme meri satima, nedopustivo. Linkovi ka stranicama Poslanički klub i Savet žena vodi posetioca do kraja slepe ulice na kojoj se nalazi spisak osoba – bez biografija, bez fotografija, bez kontakt podataka. Ko se posle svega usudi da mišem klikne na jedan od ukupno pet gradskih odbora, naći će se na prezentacijama koje imaju maltene više praznih nego popunjenih strana.
Mnogo statike i odsustvo bilo kakvih informacija o rukovodiocima partije odlikuje i internet-prezentaciju http://www.jedinstvenasrbija.org.rs/, što je potpuno razumljivo ako se zna da Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije, o Internetu i društvenim mrežama (čak i onoj na kojoj Srbija broji više od milion naloga) generalno ima stav: „Mlađa populacija se ne animira putem Interneta i Facebook-a, već kada završe sa odličnim uspehom srednju školu, deset najboljih pošaljemo na letovanje, kao što i novčanom pomoći ili zaposlenjem nagrađujemo svaki novi bračni par i prinovu.“
Kako sam kaže: „Nemam vremena da se dopisujem sa nekim na Internetu, a naročito na Facebook-u, gde neko u moje ime može da piše šta hoće. To je mesto za zabavu, a ne za konkretne političke akcije. Rezultati rada stranke se ne vide na Internetu, već na terenu. Ja svakog dana obiđem nekoliko mesta u opštini Jagodina i u Srbiji, i vidim šta smo uradili, ljudi me vide, ne komuniciraju sa mnom preko kompjutera.“ Naravno, g. Marković shvata da je Internet važan zbog brzine prenošenja vesti, ali problemi sa sporim internet-vezama i lošim telefonskim linijama, naročito u selima, primorali su JS da ažuriraju podatke jednom, dvaput – nedeljno.
Planetarni uspeh online izborne kampanje Baraka Obame, sada predsednika SAD, primorao je ostale aktere političkog života da se zapitaju, možda ne prvi put, čemu služe Facebook, Youtube, čak i Twitter. Tako je i onima, poput Dragana Todorovića, potpredsednika Srpske radikalne stranke, koji nisu skloni Internetu, jasno da „sve što je korisno za stranku, pa i Internet, treba maksimalno iskoristiti, jer nam pruža mogućnost da izrazimo svoje stavove, poglede, sve za šta mislimo da je interesantno za naše birače“. Da nije tako, na http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/ ne bi se nekoliko puta dnevno stavljale nove vesti, video-isečci sa Youtube, grupnog Facebook-a, a sigurno je da bi se i prisustvo Vojislava Šešelja, haškog optuženika i predsednika ove stranke, mnogo manje osećalo u političkom i javnom životu Srbije.
Da stranka, bez obzira na trenutni rezultat, treba da posveti mnogo pažnje komunikaciji na Internetu jasno je i iz količine sadržaja koja se nalazi na http://www.dss.org.rs/ prezentaciji Demokratske stranke Srbije. Prednost se daje sitnim slovima, dugačkim tekstovima, ćirilici (iako postoji latinična, i sa početne strane nedostupna engleska verzija). Video-materijali kao i Facebook su skrajnuti.
„Za mene je Facebook dobar dok god vi upravljate njime, a ne on vama“, kaže Nebojša Bakarec, potpredsednik Izvršnog odbora DSS.
Facebook-naloge DSS imaju predsednik Vojislav Koštunica, Miloš Aligrudić, Aleksandar Popović, čak i Dragan Jočić.
„Stav stranke može da bude samo ono što je zvanično na prezentaciji i ono što je na profilima i grupama. Sve drugo je podložno manipulaciji i zato su pod kontrolom izjave, stavovi i članci. Sve je dobro organizovano, a svaka zloupotreba (a toga nije bilo za sada) zahtevala bi intervenciju kod vlasnika Facebook-a“, zaključuje Bakarec.
Nešto fleksibilniji odnos prema Facebook profilima svojih članova ima Srpska napredna stranka, koja najpopularniju društvenu mrežu koristi pre svega za obaveštavanje i koordiniranje centrale i lokalnih odbora, naročito dok je trajala kampanja za opštinu Voždovac.
„Ta grupa nam je jako pomogla pre svega u animiranju ne samo naših članova i simpatizera, već i neopredeljenih građana“, kaže Vuk Fatić i objašnjava: „Ako imate u toj grupi nekog ko je prijatelj sa 1.500 ljudi, s kim ne morate ni lično da se znate, ali sa njima delite interesovanja poput filma, muzike… stvarate neki odnos, neko zajedništvo. I to znači, naročito ako razložno iznesete svoj politički stav. Možda nećete tu osobu ubediti da prihvati vaš stav, ali ćete je sigurno navesti da razmisli o tome.“
Osim prezentacije http://www.sns.org.rs/ naprednjaci koji nedeljno planiraju šta će da rade u okviru internet-aktivnosti, tek su početkom novembra 2008. počeli da koriste Facebook jer je dobar deo članova imao profile na MySpace. Stranačkim prvacima Facebook profile je otvorila informativna služba SNS (u kojoj se čuvaju i šifre), ali im je dopušteno da „slobodno“ komuniciraju sve dok njihov profil predstavlja lepu sliku stranke. Zanimljivo je da se vezano za profil Aleksandra Vučića, potpredsednika stranke, dogodio problem – neko ih je preduhitrio.
„Pokušavamo da stupimo u kontakt s tom osobom, ali još nemamo nikakvu povratnu informaciju“, kaže Fatić koji smatra da je reč o krađi identiteta na Internetu, jer: „Dešavalo se, poslednji put pre tri nedelje, da dolaze ljudi u stranku tvrdeći da imaju zakazan sastanak s g. Vučićem. Pošto nije bilo nikakvih težih posledica, pokušavamo da rešimo situaciju. Samo smo se raspitali i, ako bude potrebno, kopiraćemo ličnu kartu g. Vučića, napisaćemo izjavu i poslati je i policiji i Facebook administratorima.“
Kada se analizira internet-strategija ostalih stranaka, može se reći da spadaju u naprednije iako kod većine „mrtva sezona“ traje od izbora do izbora.
„Generalno posmatrano, praktično sve relevantne političke stranke na Internetu imaju neki vid korišćenja novih online promotivnih alatki, kao što je Facebook, MySpace, itd. Ipak, veoma je očigledno da tu nije reč o sistemskom pristupu korišćenju tzv. društvenih medija (Social Media), ili šire posmatrano, sistemskom korišćenju Interneta kao jednog od sve uticajnijih kanala komunikacije sa potencijalnim članovima stranaka ili glasačima. U nekim relevantnim strankama postoje pojedinci koji imaju relativno široko znanje iz oblasti kvalitetne upotrebe Interneta u stranačke svrhe. Na primer, izdvajaju se borski ogranak Liberalno-demokratske partije i odbor Demokratske stranke Srbije iz Ljiga“, kaže Dragan Varagić, bloger i koordinator specijalističkih postdiplomskih studija iz oblasti elektronskog poslovanja na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, i dodaje: „To je zbog pojedinaca koji su inače poznati u online zajednici. Međutim, oni nemaju dovoljno uticaja u svojoj stranci da svoja znanja prenesu na nivo cele stranke.“
Stručnjaci, poput Varagića, najveće probleme u savremenom korišćenju Interneta, kao komunikacionog sredstva, vide u činjenici da je potrebno uložiti mesece, čak i godine, da bi se na kraju izborne kampanje dobili kvalitetni online efekti.
U Demokratskoj stranci Internet se shvata kao „novi“ i „najdemokratskiji“ medij.
„Početne aktivnosti na socijalnim internet-mrežama Facebook, Youtube i Twitter bile su pretežno usmerene na intenziviranje komunikacije između članova DS, naročito mlađeg dela našeg članstva. Ubrzana ekspanzija ovih internet-servisa koja se poklopila sa održavanjem predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora 2008, dovela je i do snažnijeg online povezivanja stranke sa eksternom javnošću. Članovi DS su veoma aktivni na svim društvenim internet-mrežama, blogovima i forumima gde samostalno učestvuju u online diskusijama o temama koje smatraju značajnim i interesantnim“, kaže Vesna Marjanović, urednica internet-redakcije Demokratske stranke koja ne oskudeva u ljudima vičnim internet-tehnologiji, ali koja mora uložiti još napora kako bi se na http://www.ds.org.rs/ bilo više blogova i Internetu prilagođenih tekstova.
Dosta slično, ali mnogo aktivnije, prisustvo na Internetu imaju članovi, pristalice i simpatizeri Liberalno-demokratske stranke.
„Internet nam omogućava da komuniciramo bez posrednika. Nema prenošenja, nema tumačenja. Najviše štete Liberalno-demokratskoj partiji su naneli tabloidi tumačeći ono što mi mislimo“, kaže Ivan Andrić, član Predsedništva LDP, stranke koja se od drugih političkih subjekata razlikuje ne samo po energičnom i totalno internet osvešćenom članstvu, već i po najobimnijim (vrlo kvalitetnim) blog sadržajima na http://www.ldp.rs/.
Ni nekim strankama i političarima nije promaklo da ključ uspeha Obamine kampanje ne leži u nesposobnosti republikanskog senatora Džona Meklejna da shvati kako se Internet mora koristiti u političkom marketingu, već u tome što je Obama bio dovoljno spretan i uporan da sistemski, dve godine, investira novac i vreme kako bi stvorio moćnu online zajednicu koja će ga dovesti do konačne pobede u predsedničkoj kampanji.
„Podaci iz Obamine kampanje su impresivni. Sa njegove Facebook verzije http://my.barackobama.com/ poslato je oko 13 miliona email poruka. Zahvaljujući ovoj mreži imao je na raspolaganju pet miliona članova i dva miliona aktivista“, kaže Tomislav Damnjanović, šef izbornog štaba G17 plus (stranke gde to nije privremena nego stalna funkcija), naglašavajući da Obama nije ništa genijalno izmislio, nego je do savršenstva iskoristio sve raspoložive ljudske, materijalne i internet-resurse. „Imao je fantastičan call centar tako da je njegov, organizaciono potpuno decentralizovan, izborni štab mogao da u poslednja četiri dana kampanje obavi tri miliona telefonskih poziva. SMS sistem omogućio mu je da milion volontera u istom periodu pošalje 7.000 različitih vrsta SMS poruka svojim prijateljima“, objašnjava Damnjanović.
Po njemu danas, kada i prosečni trgovci stanovima imaju svoj Facebook profil na kome pokušavaju da polugoli liče na Breda Pita, budućnost prisustva na Internetu G17 plus podrazumeva ne samo kvalitetan telefonski centar, elektronski registar članstva (što već postoji) nego i novu Web 2.0 filozofiju koja će krajem godine startovati na http://www.g17plus.rs/.
„To se u svetu više ne zove politički marketing, nego politički pokret. Prvi put građani nisu samo pasivni primaoci informacija, već aktivno učestvuju u svim nivoima kampanje“, kaže Damnjanović koji izvodi jednačinu uspeha: „Mobilizacija = socijalno umrežavanje = volonteri = armija = dovoljno svih resursa u kampanji!“
Tri miliona malih donatora, koji su prosečno dali po 80 dolara u toku Obamine kampanje, samo su argument više da te, moderne online aktivnosti nisu samo puka promocija i internet-oglašavanje.
Tekst je objavljen 17. septembra 2009. u nedeljniku NIN br. 3064, a autori su Miljan Paunović i ja.