U prošlom životu bio je golub. Tako mu je rekla jedna gatara. U ovom životu nije imao slobodu poput goluba. Bio je u zatvoru.
Daleko od toga da je bio sam, taj zatvor je imao hiljade osuđenika. On doduše nije ni znao da je u zatvoru, samo je osećao da je to tako. Nije mogao da leti, kao što je harao nebom dok je bio golub. Slomili su mu krila. Oduzeli su mu beskonačnost i postavili mu granice.
Nije voleo granice, ograničenja bilo kog tipa, zbog toga je bio u zatvoru. Jednog dana, slučajno, sreo je devojku s kojom se davno zabavljao. Da, u zatvoru je sreo, i ona je služila svoju kaznu.
– Ćao, otkud ti? Nisi se uopšte promenila… Izgledaš još bolje! – laskao joj je.
– Oh, pa hvala ti, nisi ni ti, inače bih te pozvala po imenu…
– Sećaš se mog imena? To je dobro…
– Neću tvoju konstataciju da shvatim kao uvredu. Nisi otišao? Još si tu?
– Nisam. Nestalo mi je snage… – opravdanje koje je uvek koristio.
– A ti, gde si sada?
– Ja sam tu, nikada nisam ni želela da odem.
– Hajmo onda zajedno da odemo? – znao je da je to nemoguće, ne zna zbog čega je opet pitao.
– Znaš da je to nemoguće. Moram da krenem, zatvoriće vrtić… – nasmešila mu se i otišla.
Gledao je dok je silazila niz stepenište koje je vodilo u paralelnu ulicu. Zapalio je cigaretu i pokušavao da se seti gde je pošao. Nije mogao daleko da ode, bio je u zatvoru…
Ostavite komentar