Poziv u ponoć
Bilo je dva sata iza ponoći, san joj nije dolazio u posetu, naprotiv, oči su joj u polutami sobe bile širom otvorene, a glava puna misli. Ličila je na sovu. Dodatno joj je smetala grmljavina u daljini, jer nije imala strah ni od čega, osim od lupanja gromova. Udari groma su bili sve bliži i jači, te se pokrila čaršavom preko glave. Nije ni to pomoglo. Morala je nekako da se odgega do prozora, da ga zatvori, što je sigurno, sigurno je. Ustala iz kreveta i otišla do prozora. Taman kada se uhvatila za jedno krilo, nebo je u sekundi postalo svetlo, a od siline udara groma izgubila je ravnotežu i pala na pod.
„Koliko sam ja blesava. To je samo obična grmljavina. Ingrid, hajde diži se sa poda, zatvori prozor i pravo u krevet. Za četiri sata već treba da ustaneš…“. Ustala je sa poda, zatvorila prozor i vratila se u krevet. Taman kada je bilo očigledno da će zaspati, trgao ju je zvuk mobilnog telefona. Pogledala je u ekran, zvali su je s posla:
„Znam da ne spavaš, dođi što pre, imamo ubicu, čekamo samo na tebe da bismo mogli da reagujemo. Napravio je kardinalnu grešku…“, nije mogla da primi bolju vest od svog kolege Majka, sa kojim je radila već deset godina.
„Uh, pa to je sjajna vest! Stižem za 15-ak minuta. Ne čekajte mene! Gde je lokacija?“.
„Imamo još jedan manji problem. Dođi prvo u stanicu“.
Skočila je iz kreveta kao da je spavala osam sati. Nije mogla da veruje da je došao i taj dan, odnosno, bila je noć, ta noć, kada će konačno doći glave serijskom ubici. Naime, dve godine su prošle od prvog ubistva koje je šokiralo građane, kasnije i svet, jer su se zločini nizali jedan za drugim. Poslednje, dvanaesto ubistvo, desilo se pre mesec dana, i opet nije ništa slutilo da će taj monstrum od čoveka biti pronađen u relativno kratkom periodu. Ingrid je znala da je bila u pravu kada je, na nedavnom sastanku tima koji je učestvovao u pronalaženju serijskog ubice, rekla da će se osoba koja to radi sama odati, napraviti grešku, jer je iz njenog iskustva u većini slučajeva bilo tako.
Izašla je iz stana, spustila se do garaže, startovala automobil i umalo zakačila vozilo do svog, od žurbe da što pre stigne do policijske stanice. Pojačala je glasno muziku tokom vožnje, dok nije skapirala da je tri sata iza ponoći, te da je bolje da se utiša. Kiša je padala sve jače, morala je malo da uspori. Nije mogla da sakrije osmeh na licu, ali je zadržala dozu rezerve, dok se ne uveri svojim očima da je to prava osoba. Parkirala je vozilo ispred stanice i uletela unutra.
„Dobra vam noć detektivko, lepe vesti čujem?“, upitao je simpatični portir.
„Da, napokon, hvala i tebi prijatnu noć želim“.
Oko njenog stola bilo je petoro njenih kolega, veoma dobro raspoloženih, Majk je klimnuo glavom kada je video, prišao i zagrlio je.
„Pričaj, šta se desilo?“
„Imamo dojavu, lokaciju. Sve je spremno, naš tim specijalaca je već tamo. Ali, moramo da sačekamo još pola sata, samo da proverimo boju sa šala, znaš o čemu pričam“, znao je kako će njegova koleginica da reaguje.
„Ne čekam ja više ništa! Ja sam mislila da je osumnjičeni već ovde! Šta je ovo pobogu!“, pogledala je lokaciju na papiru koji je bio na stolu ispred nje i izletela iz prostorije. Majk je jedva stigao za njom i bukvalno uskočio u njen auto. Jurila je ulicama grada, do mesta gde se zločinac skrivao. Kiša je uporno padala, ali joj više ni to nije smetalo, kao ni grmljavina. Nakon skoro pola sata vožnje stigli su do kvarta u gradu koji je važio za jedan od bogatijih. Velike kuće su izgledale kao tvrđave, opasane visokim zidovima. Primetila je u daljini neku gužvu. Punim gasom stigla je do mesta gde je bila ekipa specijalaca. Izašla je iz automobila, izvukla pištolj i stala ispred velike kapije. Rekla je vođi specijalnog tima da su dobili zeleno svetlo, slagala je. Krenula je prva, nije je bilo strah, oni su išli iza nje. Na njeno iznenađenje kapija je bila otvorena. Do ulaznih vrata bilo je nekih 50 metara. Kiša im je išla u korist, mogli su nečujno da priđu kući. Ulazna vrata su takođe bila otvorena.
„Piter Šulc!“, viknula je u hodniku, glas je odzvonio i rasturio se po kući. „Detektiv Blur ovde, hajde lepo se predaj i da završimo ovu stravičnu igru!, u njenom prozivanju potencijalnih ubica uvek je bilo nekih čudnih reči, opisnih prideva.
Nije bilo odgovora. Ponovila je još jednom, ništa. Dala je znak. Specijalci su se rasporedili po celoj kući. Ona je sa jednim od njih otišla do spavaće sobe. Piter Šulc je bio tamo. Visio je sa plafona, utroba mu je bila rasporena, njegovi unutrašnji organi bili su rasuti po krevetu i podu. Povratila je. Nikada joj se to nije desilo ranije.
„Opet smo nasankani. Opet smo na početku“, sklupčala se na pod, pogled joj je lutao po sobi, sve dok se nije zadržao na plavom svilenom šalu.
Ćerke – Magda i Tina
Život detektivke Ingrid Blur nije bio bajka, iako je na prvi pogled tako delovalo. Imala je uspešnu karijeru, posao od koga je mogla dobro da živi i koji je pre svega volela, dve ćerke. Nekom bi to bilo dovoljno za sreću. Ali njoj nije, jer je uvek težila ka perfekciji. Još u osnovnoj školi kada bi dobila neku slabiju ocenu umela je da se zatvori i da ne izlazi iz sobe tokom celog dana. Ona je to doživljavala veoma tragično, sve dok nije shvatila da od nje zavisi – više rada i truda i uspeh je tu. Koliko je na tom poslovnom planu bila uspešna, na privatnom je situacija bila drugačija.
Iz propalog braka imala je dve ćerke, o kojima je sama birnula, jer je njihov otac odlepio za studentkinjom sa fakulteta, čiji je bio profesor, da je umalo uništio sopstvenu karijeru. U početku je Ingrid mislila da će njegova avantura proći, ali, iako mu je dala šansu da se popravi, da zajedno gaje decu, nije išlo. Takođe, njen bivši suprug nije želeo da se ona bavi detektivskim poslom. Mislio je da će nakon venčanja i prve trudnoće da ostane kod kuće, da bude majka, domaćica (dok on kreše studentkinje), ali nije mu se ta želja ostvarila. Ingrid je bila nezavisna i čim je shvatila da ne može da spasi brak, podnela je papire za razvod. Ćerke, starija Magda i mlađa Tina ostale su sa njom. Posebno je bila privržena starijoj ćerki, ali to ne čudi nakon događaja prilikom porođaja.
Tokom trudnoće sa Magdom, Ingrid nije imala nikakvih većih problema, naprotiv, radila je sve do ulaska u deveti mesec. Ginekolog joj je rekao da će porođaj ići prirodnim putem i da ne brine, svi rezultati su ukazivali da su ona i beba u odličnom stanju. Na dan porođaja Ingrid se osećala jako čudno, kao nikada ranije. Probudio je oštar bol u donjem delu stomaka, srce joj je jako lupalo i poprilično se znojila, iako spoljna temperatura nije bila veća od 10 stepeni. Pokušala je da deluje normalno, ali joj nije uspevalo, te je njen suprug brzo reagovao i pozvao hitnu pomoć. Stvorili su se za dva minuta. Konstatovali su da je vodenjak pukao i da je Ingrid skoro spremna za porođaj. Njen ginekolog je bio obavešten i spreman da je porodi. Međutim, kada su je izneli iz sanitetskog vozila i kada je ugledao, prebledeo je. Znao je da nešto nije u redu, njena boja očiju bila je jako čudna. Ingrid je imala zelene oči, ali mogao je da se zakune da su one poprimile neku sivu boju. Pomogao je kolegama da odguraju kolica do sale za porođaj, jer je želeo odmah da je porodi.
Prebacili su je na sto, seća se da joj je jačina svetla prilično smetala.
„Doktore, ne znam šta se događa sa mnom?“, bila je uplašena, glas joj je bio drhtav i nerazgovetan.
„Bez brige gospođo Blur, ne znam šta ste pojeli sinoć, ali ste pokvarili stomak“, pokušao je da je uteši, da bude duhovit. Aparatom za ultrazvuk prešao je preko njenog ogromnog stomaka. Mrmljao je nešto za sebe, pokušao da sakrije pogled od buduće majke.
„Doktore, šta nije u redu?! Ne osećam da se beba pokreće!“, bila je u panici.
„Sve je pod kontrolom, bićemo gotovi za desetak minuta“, slagao je. Bio je skoro siguran da je beba bila mrtva.
Anesteziolog je uradio svoj deo posla i Ingrid je „zaspala“. Otvorili su joj utrobu i izvukli bebu. Bila je modra, crne kose, krupna. Stavili su je na mali sto, poslušali još jednom, ali nije bilo nikakvih nagoveštaja da će beba početi da diše. Jedna od babica je uzela bebu za noge, okrenula naglavačke, pljeskala po leđima. Odnela je ispod slavine i okupala. Prošlo je tri minuta od porođaja. Stavili su je na veliku belu pelenu i umotali. Nekako se zadesilo da su je zapostavili na pola minuta i posvetili se njenoj nesuđenoj majci. Ingrid je zašivena i trebalo je da je prebace na intenzivnu negu. Ponovo su se vratili bebi, trebalo je da je upišu u registar mrtvorođenčadi. Umesto modrog tela deteta umotanog u pelenu, videli su rumenu bebu širom otvorenih očiju sivkaste boje. Jedna babica se onesvestila, doktor je bio pribraniji i odmah poslušao bebu, disala je. Vrteo je glavom, ništa mu nije bilo jasno.
Magda je došla na svet. Ingrid je dan kasnije saznala šta se desilo. Nije zabaleženo nigde u svetu da se beba „vratila“ iz mrtvih. Lekari su ustanovili da je bila 20 minuta u beživotnom stanju, a kako se vratila, nikada nisu saznali. Kasnije su radili razne analize, sve je bilo u redu, ništa čudno, kako kod majke, tako i kod ćerke. Magda je izrasla u prelepu devojku, završila prestižan univerzitet i radila kao stručnjak u jednoj IT kompaniji.
Njena mlađa sestra Tina, bila je totalna suprotnost.
Dete bujne mašte
Četiri godine nakon Magde, rodila se Tina. Za razliku od starije sestre, Tina nije pravila nikakve probleme tokom porođaja Ingrid. Glupo je reći, ali Tina je došla na svet neplanirano, i to nakon jedne svađe njenih roditelja. Naime Ingrid je besnela na muža jer je čula da je u vezi sa nekom studentkinjom, i držala mu je „predavanja“ sat vremena. Nakon toga, valjda da bi joj dokazao da nije, nisu se skidali jedno sa drugog cele noći, što je na neki način iznenadilo – „hm, ne mogu da kažem da mi nije prijao, ali sam sigurna da mi je napravio drugo dete“, razmišljala je duboko uvlačeći dim cigarete. Dva meseca kasnije njena predviđanja su se ostvarila, a šest meseci kasnije podnela je papire za razvod.
Tina je za razliku od sestre Magde bila veoma buntovno dete, a kada to ne bi bila imala je neki svoj svet u svojoj sobi. Ingrid je u početku pokušavala da utiče na nju i da je odvrati od horor i triler filmova u kojima je mlađa ćerka uživala, nije uspela u tome. Tina je stalno zapitkivala majku kako je to kada pucaš u čoveka, koliko je njih ubila, da li je nekada bila ranjena, koji zločinac je ostavio zatečenu… Ta pitanja su strašno iritirala Ingrid, te je vodila i kod psihologa, jer dete od 10 godina ne bi trebalo da se bavi time, ne bi trebalo da bude uopšte upućeno u to. Psiholog nakon nekoliko seansi nije uspeo da uteši zabrinutu majku, već joj rekao da je dete izgleda povuklo neki gen na nju, te da će se najverovatnije baviti kriminalistikom. Grdno se prevarila, Tina je otišla u svet umetnosti, počela je da slika sa 13 godina, i kada je pokazala prvu sliku majci, ova samo što se nije srušila na pod. Čovek je držao svoju glavu u krilu, dok se nad njim nadvio đavo iza koga je kuljala neka vatra.
Kasnije, Tina je malo smanjila doživljaj te je slikala motive pune života. Imala je svoje faze u stvaranju, bez problema je upisala likovnu akademiju. U međuvremenu je pričala sa Ingrid o slučaju „plavog šala“.
„Nemoguće je da nakon godinu i po dana nemate nikakav dobar trag, to se ranije u tvom poslu nije dešavalo, koliko ja znam“, bila je znatiželjna.
„Rekla sam ti da ne bih sa tobom o mom poslu, posebno o tom slučaju. Hajde uzmi sendvič i pojedi ga, bićeš ceo dan na fakultetu…“, pokušala je Ingrid da promeni temu.
„Vidim da te to mnogo muči, treba da analiziramo ti i ja zajedno sve to. Možda bi trebalo da batalim ovo slikanje i da upišem kriminalistiku. Ja tačno znam kako bih poubijala sve te ljude…“, zagrizla je sendvič.
„Dete šta lupetaš?! Samo me iznerviraš bezveze, onda mi ceo dan ode u tri lepe materine“.
„Ja te iznerviram, kako da ne. Majk te nervira jer se niste kresnuli dve nedelje…“.
„Ti stvarno kao da nisi moje dete! Prestani. Tako se sa majkom ne razgovara!“
„Mama, daj molim te, mogu da lupetam koliko hoću od kada sam videla golog Majka, hahhahaha. Dobar je frajer…“. Uživala je u sendviču i sprdnji sa detektivkom.
„Sada je stvarno dosta. Ajde ćao!“, besno je izašla Ingrid iz kuhinje.
Tina nikada neće da zaboravi kada se jednog dana ranije vratila sa fakulteta i umalo zatekla Majka i njenu majku „u poslu“. On čovek pošao da toaleta, kao od majke rođen, u tom trenutku se pojavila u hodniku i Majk je ceo pocrveneo od stida. Tini to nije bio problem, jer je na Akademiji slikala gole muškarce i žene. Njemu jeste, trebalo mu je mesec dana da je pogleda u oči.
**********
Probudila se ranije tog jutra, tiho otišla do spavaće sobe, ali Ingrid nije bila tu. Nije je čula kada je izašla, jer je njena soba bila na drugom kraju ogromnog stana, a tokom noći je pljuštala kiša i jako je grmelo. Pri izlasku iz sobe, primetila je ispod kreveta neki predmet. Zastala je za sekund i ipak odlučila da vidi šta je to. Bila je to kutija, crne boje, srednje veličine. Povukla je ka sebi, iznenadila se koliko je lagana.
Sela je na pod i stavila je između nogu, kao mala deca kada se igraju. Pažljivo je otvorila. Brzo je vratila poklopac. Počela je da se trese. Otvorila je opet da se uveri da ne halucinira i da je videla to što je videla. Nije halucinirala. Naglo se podigla sa poda i otrčala za telefon. Broj njene majke bio je zabeležen u „brzom biranju“. Nakon duže nego uobičajne zvonjave, javila se Ingrid.
„Mama odmah dolazi kući, ne bi verovala šta sam pronašla ispod tvog kreveta?!“, panično je urlala Tina.
„Ne mogu odmah da dođem, šta si pronašla, reci slobodno“, osećao se neki zapovednički ton u njenom glasu.
„Našla sam, našla sam kutiju, crnu, u kojoj se nalazi pet plavih svilenih šalova! Istih onih…“, nije stigla da završi, veza se naglo prekinula.
Ingrid je ispustila telefon.
Kutija
U stanu Ingrid Blur bila je velika gužva. Svi su bili tu: forenzičari, kolege iz tima, fotografi, stajali su oko crne kutije i zurili u nju. Ispred ulaza u zgradu tiskali su se novinari, ne bi li saznali šta se desilo. Bilo je spekulacija da je čuvena detektivka ubijena. Tina je otišla u svoju sobu, šokirana, dobila je neku tableticu za smirenje. Nije bilo uobičajno da deca detektiva znaju bilo šta o predmetima koji su pronađeni u istrazi, ali „plavi svileni šal“ bio je simbol o kome se naširoko pisalo, te nije mogla da ne zna.
„Samo polako. Tina je već dodirnula kutiju, njene otiske imamo. Pretpostavljam da je ubica nosio rukavice, te tako njegove nećemo imati, ali neku grešku je napravio sigurno“, komentarisao je Majk, iako je iz iskustva ovog slučaja znao da nema nikakve greške.
Forenzičar je lagano izvadio šalove iz kutije i prebacio ih u veliku prozirnu najlonsku kesu. Kutija je bila potpuno prazna. Uzeo je u ruke i gledao pažljivo sa svih strana. Zanimljivo je da Ingrid nije progovorila ni reč od kada joj je saopštena vest o šalovima i kutiji, već je samo klimala ili vrtela glavom. Nije znala šta da kaže, kome da kaže. Forenzičar je okrenuo kutiju naopačke, dno je bilo pomalo ulubljeno, „najverovatnije od transporta“, pomislio je. Uzeo je novu najlonsku kesu i stavio kutiju u nju. Zatim su preostala dvojica forenzičara četkicama i sprejevima vršljali po sobi, ne bi li našli neki trag, Ingrid i Majk su sedeli u trpezariji, pili kafu. Ekipa je otišla, u stanu je opet bilo mirnije. Ispred zgrade je takođe bilo prilično mirno, razočarani novinari su otišli.
„Znam da si u šoku, reci nešto molim te. Nisi progovorila poslednja dva sata“.
„Šta da kažem?“, otpila je gutljaj kafe, „ništa mi više nije jasno. Imamo toliko posla, Šulca još nismo skinuli sa plafona kako treba, a ovo se desilo. Kada sve sagledam, ovaj ubica je strašno inteligentan i …“, Majk je prekinuo.
„To znamo. Imamo njegov profil. Dugo već imamo njegov profil, ne opterećuj se, ne ponavljaj ono što je već poznato. Treba da se usredsredimo na Šulca. I na Tinu. Gde je ona, zaboravili smo je!“, skočio je sa stolice i požurio u njenu sobu. Sedela je skupljenih kolena u krevetu, sa slušalicama na ušima. Skinula ih je.
„Jel si ok?“, pitao je.
„Jesam, zašto ne bih bila, sada kada znam da je ubica bio ovde, super sam, nikada bolje!“
„Ne brini, pojačali smo mere obezbeđenja…“
„Kako da ne brinem! Čuvala su nas petoro policajaca u civilu i nisu videli ništa. Ubica je hladno ušetao, ostavio kutiju, mogao je da nas pobije, popije kafu, pojede nešto i da ode!“, bila je prilično besna.
„Potpuno si u pravu. Naša greška je ogromna i nema opravdanja“, nije znao šta da joj kaže, stisnuo je za ruku i vratio se Ingrid. Dogovorili su se da se nađu za par sati u stanici, trebalo je da dobiju prve rezultate sa mesta zločina gde je pronađen Piter Šulc.
Tog popodneva Ingrid nije znala šta pre da uradi, na stolu u kancelariji čekala je hrpa materijala. Izvukla je iz prve fascikle papir na kome je pisalo: „Predmet: Piter Šulc“. Okrenula je list i počela da čita: „ Piter Šulc, osnivač i direktor naftne kompanije ’Kraft’, 56 godina, oženjen, dvoje dece. Osim velikih poslovnih uspeha, upamćen je po tome što je otpustio čak 126 radnika u jednom danu, zbog velike ekonomske krize. Imao je potencijalne neprijatelje nakon tog događaja. Na mestu zločina pronađen plavi svileni šal, simbol serijskog ubice. Visio je na plafonu, organi rasuti…“. Ubacila je papir u fasciklu i zatvorila je. Stavila ruke na čelo, razmišljala. Ono što je bilo zajedničko svim žrtavama, osim jedne u prethodnih 11 ubistava je to što su bile moćne u svom poslu, imale su poslednju reč u odlučivanju i niko im nije mogao stati na put. Jedna od žrtava nije imala nikakvu moć, bila je obična radnica, ali interesantno da je radila za drugu žrtvu, koja je ubijen tri dana kasnije. Sami tim Ingrid i njen tim su zaključili da je ubica napravio grešku, i da se ta jadna radnica našla na pogrešnom mestu u pogešno vreme. Tok detektivkinih misli prekinuo je telelfonski poziv i poruka da hitno dođe u forenzičarsku laboratoriju. U tom trenutku stigao i Majk, zajedno su se spustili stepenicama u dugački hodnik koji je vodio do forenzičara.
Delovi crne kutije iz Ingridinog stana bili su složeni po nekom redu poznatom forenzičaru na njegovom stolu. Nakon hladnog pozdrava, istražitelj DNK i ostalih čestica im se obratio:
„Na dnu ove kutije pronašao sam ovo“, pružio je detektivki beli papirić. Bio je veoma mali, veličine plasticifirane lične karte. Na jednoj strani sledećim redosledom bilo je ispisano: 13. T.V; 14. S.G; 15. E.C; 16. M. S; 17. I.B. Oboje su gledali ove inicijale. Na prvi pogled ništa im nije bilo jasno. Naređani inicijali nisu ništa značili. Zahvalili su se forenzičaru i sa papirićem otišli u kancelariju.
„Sigurno su imena i prezimena. Daj mi spisak svih žrtava da pogledam još jednom“, rekao je Majk.
„Izvoli, pogledaj na kompjuteru. Ali odmah mogu da ti kažem da su ovo inicijali ljudi koji će biti ubijeni. Ubica nam je ostavio mogućnost da pretpostavimo ko je sledeći“, zapalila je cigaretu. Duboko uvukla dim. Majk je gledao u nju i čekao nastavak priče.
„Pod brojem 16 si ti. Majk Strinberg. Pod brojem 17 sam ja, Ingrid Blur. Sa našim glavama ova igra će biti konačno gotova…“, osetila je kako joj dim cigarete ispunjava pluća i guši.
Na ivici nerava
Pila je čaj sa ćerkama u stanu. Morala je da im kaže potpuno sve, jer sada je i njen život direktno doveden u opasnost.
„Monstrum koga jurimo ima u planu da ubije još pet osoba. Na tom spisku Majk i ja smo poslednji“. Zastala je. Magda je razgoračila oči i stavila ruku na usta, Tina je šutnula nogom o sto.
„Kako ste to saznali, je l’ ste sigurni?“ , bojažljivo je upitala Magda.
„Da, skoro smo sigurni. Sledeće ubistvo treba da nam potvrdi da li smo sto odsto u pravu“.
*********
Tilda Vajs ležala je gola u krevetu i pušila cigaretu. Njen ljubavnik je po ko zna koji put doveo do ludila od, kako ga je ona nazivala, „ životinjskog seksa“ i trebalo joj je vremena da se sabere, skupi i ode pod tuš. Taman kad je odlučila da spere njegove mirise, čula je ulazna vrata kako se otvaraju i brzo zatvaraju. Nasmešila se. Okrenula se na stomak i zavodljivo podigla guzu. Koraci su bili sve bliži.
„Znala sam da me još želiš, hajde brže i ja hoću još!“, rekla je molećivo. Seo joj je na guzu, osetila je da je nag, bio je spreman za još jednu rundu životinjskog seksa. Uhvatio je rukama za kosu i podigao dovoljno glavu da ga ona ne vidi, lagano joj je vezao povez preko očiju, što je dodatno uzbudilo. Nije to radio ranije. Prstima je prodirao u nju i taman kada je zastenjala od zadovoljstva i očekivala da prste zameni nešto što je mnogo više volela kada je on pitanju, osetila je jak oštar bol! Sečivo je probilo u donji deo leđa, potom je oštrica prodirala kroz njeno telo rasturajući unutrašnje organe i šireći vulkansku toplotu kroz celo telo. Oštrica je izašla kroz vrat Tine Vajs. Nije stigla da jaukne, da ispusti glas, da još jednom oseti tu životinjsku strast. Ubica je skinuo povez sa očiju. Stavio ga preko nje i izgubio se sa mesta zločina.
*******
U stanu Tilde Vajs bila je velika gužva, Ingrid i Majk su samo dobili potvrdu, inicijali žrtve T.V. bili su na spisku. Prizor koji su zatekli bio je stravičan, čak je i svileni plavi šal kojim je unakaženo telo bilo prekriveno, poprimio cvenkastu boju. Ovo ubistvo se razlikovalo od ostalih jer je bilo mnogo više krvi, barem se njima tako činilo. Međutim, ubica je sada napravio potpuno novu zavrzlamu – žrtva je imala seksualne odnose neposredno pre ubistva, morali su odmah da saznaju sa kim, jer je to možda čovek koga traže.
Delovali su jako brzo, svaki sekund je bio važan. Iste noći vidno potrešen ljubavnik žrtve davao je izjavu u stanici. Bio je to poznati sportista, oženjen, dvoje dece.
„Znate kako sve ovo može da utiče na moju karijeru? Sve sam vam rekao, viđali smo se dva do tri puta nedeljno, samo smo vodili ljubav i ništa više. Tako je htela. Ne znam da li je imala druge muškarce, mislim da nije“.
„Nema sumnje da će ostaci sperme na žrtvi biti vaši“, rekla je Ingrid, „te zbog toga vas molimo na saradnju. To znači da nam sve vreme budete dostupni?“.
„Nema problema, uradiću sve što želite. Samo vas molim, mediji će sada da polude, mislim da sam završio gađanje…“, bio je slomljen, očajan i bio je u pravu. Od te večeri njegova karijera je počela da se gasi.
Majk i Ingrid su sledećeg dana ponovo proučavali slučaj iz početka, ne bi li došli pre ubice do sledeće žrtve. Zaključili su po ko zna koji put: tragova nema, sve je dovedeno do perfekcije, bez otisaka, bez DNK, šal je tu kao simbol i na njemu nema nikavih znakova. Žrtve su uspešni ljudi, osim jedne koja je očigledno slučajno ubijena, i svako od njih imao je neku veću mrlju u karijeri. Naime, na spisku su bili ljudi koji su direktno odlučivali o sudbinama stotine pa i hiljade ljudi – vodili su uspešne banke, komapnije, institucije. Ova pojava ih je navodila na to da su se lično zamerili ubici ili da su upozorenje drugima – ukoliko niste dobri i pravični ljudi sledi vam „ovo“. Ipak, nisu mogli da naslute ko bi bio sledeći, jer se žrtve nisu poznavale i družile međusobno. Sve je bilo toliko nelogično, da su oba detektiva odlučila da dobro odspavaju dok iz laboratorije ne dođu kompletni rezultati poslednjeg ubistva.
********
Magda je bila omiljena gde god da se pojavi, što zbog unutrašnje i spoljašnje lepote, ali i inteligencije. Za razliku od mlađe sestre Tine bila je proračunata osoba, sve je moralo da bude na svom mestu, organizovano, skoro pa perfektno, a istovremeno opušteno i bez stresa. Kako joj je to polazilo za rukom, niko nije znao. Živela je sa verenikom Denisom u stanu blizu kompanije za koju je radila, odlično su funkcionisali, s tim što je on primetio da je njegova draga u poslednje vreme opterećenija nego inače, mislio je da je posao u pitanju.
„Ne, nije posao. Retko pričamo o tome, ali moja majka je baš na ivici živaca u vezi sa slučajem „plavog šala“, a ja ne mogu nikako da joj pomognem“…
„Da, vidim i čujem šta se sve dešava, sada i naš najpoznatiji sportista umešan, ne znam, sve se to otrglo kontroli“.
„Pokušavala sam i ja da joj pomognem, ali ne znamo mi sve što ona i Majk znaju, samo se nadam da će rešiti slučaj što pre, jer…“, nije znala da li da mu kaže.
„’Jer’ šta?“, upitao je.
„Mnogo će se istrošiti i strah me je da ne odlepi skroz“, nije mu rekla da je i njena majka na spisku.
„Ne brini, jaka je ona, neće joj se ništa loše desiti i naći će ona to čudovište od čoveka brže nego što mislimo“, privukao je i nežno zagrlio poljubio.
*******
Ni Majk ni Ingrid nisu spavali cele noći, pokušali su da se malo relaksiraju u krevetu, nije im uspelo. Na detektivkinom mobilnom telefonu koji je zavibrirao pisalo je „Lab“. Javila se, rečeno joj je hitno da dođe, i obavesti Majka da se pojavi i on (ionako su svi znali da su zajedno). Brzo su se obukli i već za dvadesetak minuta stigli u stanicu. Sjurili su u laboratoriju. Ingrid je odmah uzela izveštaj T.V. sa mesta zločina
„Majki moj, šta da ti kažem. Osim sperme sportiste, pronađeni su ostaci još nečijeg semena…“.
„Čijeg, majke ti?!“
„Stivena Petersona“, kada je izgovorila ime počela je panično da se smeje.
„Ozbiljno?!“, Majk se uhvatio za glavu.
„Da, pronađena je sperma ubicine pete žrtve!“.
Zagonetka inicijala
Tog jutra Selma Gris je pravo iz kreveta otišla na trčanje, zatim pod tuš, popila je sveže ceđeni sok od pomorandže, pojela pola tosta, obukla kombinaciju za poslovne sastanke i istrčala iz stana da ne bi zakasnila. Dan kao i svaki prethodni, osim jedne začkoljice, nije ništa nagoveštavalo da će to biti poslednji dan u njenom životu.
Selma je bila direktorka i jedan od osnivača poznate firme za konsalting. Kolege i saradanici su je opisivali kao harizmatičnu, prijatnu ženu, bez dlake na jeziku i perfekcionistu u poslu. Tražila je puno, ali je i davala mnogo više od toga. Njena kancelarija se nalazila na 36 spratu novoizgrađene kule u poslovnom centru grada, sa predivnim pogledom na reku i panoramu grada, mada se njoj lično nije dopadalo što važne sastanke i poslove obavlja na toj visini. Nakon prvog sastanka njenog poslednjeg radnog dana, sekretarica joj je donela jednu crnu kutiju sa crvenom mašnom, laku kao pero. Pomislila je kako je njen momak sa kojim se viđala opet priredio iznenađenje, ali kada je otvorila poklon, zaledila se. Bila je obaveštena o slučaju „plavi šal“, nije tačno znala kako on izgleda, ali ovaj u kutiji bio je nebo plave boje, svilen i veoma pažljivo složen, kao nacrtan. Rekla je sekretarici da odmah prijavi policiji, a nakon samo 30 minuta, Ingrid i Majk su sedeli u sali za sastanke i razgovarali sa Selmom.
„Da, to je taj šal, nema sumnje. Dobro je da ste nas pozvali, sada ste bezbedni“, Selma je imala utisak da joj detektivka ne zvuči baš uverljivo.
„Šta sada ja da radim? Ako sam sledeća, onda mi nema pomoći. Naći će on način…“.
„Imaćete 24-časovnu pratnju, bez brige, konačno je napravio grešku koju smo čekali“, Majku se videlo zadovoljstvo na licu. Znao je da nema šanse da Selma nastrada, takođe je pretpostavljao da je ovo deo igre, ali bio je zadovoljan, ostalo je samo da čekaju. Za razliku od njega, Ingrid je bila uverena da je ubica imao sjajan plan i da je ovo opet neka zamka, čekala je sve vreme da joj neko javi da je Selma ubijena na „njihove oči“. Njeno samopuzdanje je bilo u padu, posebno od dana kada su pronašli spisak sa inicijalima, na kome su ona i njen kolega dečko – ljubavnik označeni kao potencijalne žrtve. Sada, dok se zahvaljivala direktorki konsalting firme i prolazila kroz velika staklena vrata, u glavi su joj bili inicijali ove mlade uspešne žene i slika njenog krvavog izmučenog tela.
*********
Selma je bezbedno stigla kući, nije verovala kakvu pratnju ima, kao da je predsednik države. Mogla je da se opusti i uživa. Policajci su bili ispred njenih vrata, u hodniku zgrade, na portirnici, ispred ulaza, nema gde ih nije bilo. Dvoje su pre nje ušli u stan i detaljno ga pregledali, ipak su rešili da borave ispred vrata, jer ubica nije moga da doskoči preko terase – nije to bio njegov stil. Nasula je čašu vina, pripremila kupku i zavalila se u penušavu kadu. Zatvorila je oči. Iste večeri pronašli su je u kadi, zatvorenih očiju. Bila je mrtva. Majk i Ingrid su se stvorili na mestu zločina u roku od pet minuta, odmah su znali da su nasankani – ni traga od plavog šala. Ni traga od mučenja žrtve, krvi ili bilo čega što bi ukazivalo na ubistvo. Oboje su bili besni i čekali vest.
*********
Tog istog dana, nešto posle 18 sati Stefani Gerber je psovala sve moguće saradnike po kancelariji. Toliko je bila besna, da su to oni koji su ostali u firmi uporedili sa incidentom od pre godinu dana, kada je otpustila četvoro radnika zbog toga što joj nisu na vreme prosledili privatni mejl, a nisu ni mogli jer je Internet mreža bila u padu. Vređanje zaposlenih završilo se burnim šeficinim izlaskom iz kancelarije, koja je samo dobacila vozaču da je odveze u omiljeni restoran na večeru. Saradnici nisu bili šokirani, na svu sreću niko nakon sastanka nije dobio šut kartu, te su je ogovarali, a najviše se čulo „ma nedojebana je“. Stefani je imala prilično tajnovit privatni životni, sve je bila samo ne „nedojebana“. Nedeljno se po dvaput sastajala sa jednim sredovečnim i jednim mlađim muškarcem, tako da njen seksualni život nije imao veze sa frustracijama na poslu. Jednostavno, bila je surova, valjda je zbog toga bila i uspešna. Restoran u kome je večerala bio je veoma otmen, običan smrtnik ne bi mogao ni da uđe unutra, a kamoli da priušti sebi neko jelo ili čašu vina. Uživala je u svakom zalogaju sveže salate od morskih plodova i gutljaju crnog vina starog 30 godina. Uživanje je prekinula sms poruka „Dođi hitno do toaleta, u restoranu sam“. Nasmešila se, njen stariji ljubavnik je znao tako da se zeza, poslušala ga je. Otišla je do toaleta. Bio je potpuno prazan, više je ličio na dnevnu sobu nego na toalet. Na crvenoj sofi ugledala je plavi svileni šal. „Hm, opet hoće da me veže, moj matori perverznjak“, obavila ga je oko vrata i lagano odškrinula vrata kabine u toaletu. Brzinom svetlosti vrh oštre burgije joj je probio oko, da bi već naredne sekunde njen vrat bio poprečno prerezan, krv je šikljala na sve strane. Plavi šal je opet bio tamno crven.
*******
„Kako nemamo ništa?! U restoranu je masakrirao žrtvu, šta je bre ovo?!“, Ingrid je bila na ivici ponora, urlala je iz sveg glasa. „Inicijali su pogrešni, naveo nas je na pogrešan trag!“.
U prvom izveštaju o Selminoj smrti pisalo je da je dobila izliv krvi u mozak. Ali plavi svileni šal je bio tu. Nekako se sve to nije uklapalo. Kako je ubica mogao da zna da će i ona umreti tog dana? Mnogo slučajnosti. Isti inicijali. Nisu mogli da pretpostave ko bi mogao biti sledeći, a sada, nakon ovog slučaja, nisu ni bili stopostotno sigurni da su njih dvoje ostavljeni za kraj. Mada, ubica bi bio smešan ukoliko se na ovaj ili onaj način ne obračuna sa njih dvoje – Ingrid i Majkom.
Kasno te večeri Ingrid je bila sama u stanu, ispijala viski, nadala se da će Tina stići ranije iz grada. Iz misli je trgnulo je zvono na vratima. Pogledala je kroz špijunku, bila je to Magda. Delovala je čudno kroz mali otvor na vratima. Otvorila je, Magda je brzim korakom ušla u stan. Pognute glave.
„Otkud ti, je l’ sve ok?“, Magda je okrenula glavu i Ingrid je videla da joj je lice otečeno od plakanja.
„Šta se desilo? Gde ti je Denis?“. Magda nije mogla da govori. Lagano je iz torbe izvukla plavi svileni šal. Pružila ga Ingrid. Obe su dugo zurile u simbol serijskog ubice.
„Dođi, sedi, može viski?“, sipala je duplu dozu svojo ćerki koja je počela da drhti. Koliko je Magda bila u šoku videlo se kada je sunula u sebe dozu viskija.
„Hajmo polako, odakle ti šal?“.
„Denis je morao hitno na poslovni put, zvala sam te danas popodne, ali nisam uspela da te dobijem. Došla sam u naš stan, i na krevetu u spavaćoj sobi bio je šal, raširen skroz, bez ikakve poruke. Uplašila sam se, mislila sam da je ubica možda u stanu, ali nije ga bilo. Nisam videla tragove obijanja stana, Denis je jedini danas bio tamo koliko znam. Mama, nije valjda on…?“, ponovo se uspaničila.
„Ne verujem da je on, bilo bi isuviše lako, a skoro ste non stop zajedno. Magda, dete moje, lutamo u ovom slučaju, ništa nam nije jasno, ne možemo uopšte da sklopimo kockice…“, nije znala šta da joj kaže.
Dogovorile su se da Magda prenoći kod njih, ubrzo je stigla i Tina, pričale su dugo u noć, napolju se čuo lavež pasa.
Podrum
Magdin stan je detaljno pregledan. Nisu uspeli da pronađu nikakav trag, osim Denisovih otisaka, kao da niko nije ulazio tu mesecima. To je pomalo bilo čudno, ali s druge strane, žena koja im je čistila stan radila je to detaljno, te je iz tog razloga delovalo kao da su budući mladenci asocijalni. Naprotiv. Jednom mesečno pravili su žurke, umelo je tu da se okupi i do 50-ak ljudi, uglavnom kolege s posla, ali i stari drugari iz osnovne škole, sa studija. Poslednji party tog tipa bio je pet dana pre nego što je Magda pronašla plavi šal. Ingrid je tražila spisak ljudi koj su te večeri bili u stanu. Bilo ih je tačno 46. Njih troje je imalo inicijale E.C. Majk je odmah naredio da te osobe dobiju kompletno obezbeđenje. Ingrid je bila protiv, jer je znala da ubica nije toliki retard da njegova sledeća žrtva bude neko sa Magdine žurke. I nije bila sa žurke.
Mesec dana kasnije, Edmund Cerkovic je pronađen mrtav u svom stanu, tačnije njegovu glavu su pronašli u mašini za veš, obmotanu plavim svilenim šalom. Toliko je scena bila stravična i teška, da su čak i forenzičari povraćali, dok je jedna zalutala novinarka pala u nesvest. Majk i Ingrid su znali da će uskoro doći red na njih, ali nisu znali zbog čega, jer je i Edmund bio veoma uspešan u svom poslu, imao je dve fabrike za proizvodnju gumenih i plastičnih predmeta za kuću, a detektivi nisu bili ni blizu tog bogatstva i ugleda.
„Hoćeš da pređeš kod mene, da živimo zajedno?“, upitao je Majk.
„Nema šanse, o tome smo već ranije pričali, ti si sam, dođi ovde kod nas, Tina nema ništa protiv i to znaš. Ona je devojka modernih shvatanja, i previše modernih, tako da, pakuj se i dolazi“, Ingrid je čekala potvrdan odgovor.
„Ubica je od proteklih 15 žrtava, 12 ubio u stanu, tamo gde su živeli, rizikujemo Tinin život…“.
„Neće on nas ubijati u stanu, neće uraditi ništa što mi očekujemo. Uvek je tri koraka ispred nas, i sada je tako“.
„Dobro onda, spakovaću se i dolazim“, zagrlio je i odneo u spavaću sobu.
Kada se dan kasnije Majk uselio kod Tine i Ingrid, mlada umetnica je reagovala na sebi svojstven način: „Ok, Majk, možeš da se šetaš go po stanu slobodno, neću ti ništa. Mogu i da te slikam, ali da mi se ne uzbudiš previše…“. Taman je htela da nastavi dalje, njena majka je prostrelila pogledom, a novi član porodice zacrveneo se kao paradajz. Za jednog opasnog detektiva bilo je pomalo čudno koliko je bio stidljiv. Ipak, okuražio se i uzvratio: „Slušaj mlada umetnice, trebaće ti veće platno, ako ćeš golog da me slikaš…“, namignuo je i otišao u radnu sobu. Majka i ćerka su zanemele. Iste večeri došli su Denis i Magda, i odlučili da prenoće, da daju podršku Ingrid i Majku, jer svi zajedno bili su jači. Nakon večere, opuštenog ćaskanja i smeha, svi su se povukli u svoje odaje. Noć je bila prilično tiha. Ta tišina nije slutila na dobro. Na drugom kraju grada, u jednom podrumu, nije bilo tiho…
*******
Spisak sa imenima svih žrtava stajao je na drvenom oronulom stolu u polumračnom podrumu. Bilo je precrtano njih 15, ostalo ih je još dvoje. Muzika je bila prilično jaka za to doba noći, ali osoba koja je nervozno šetala po podrumu znala je da se ništa ne čuje napolju, izolacija kuće je bila odlična. Iako su sva ubistva odrađena savršeno, sada je trebalo biti na vrhuncu zadatka – zakucati i likvidarati detektive. Ta osoba je znala je da će to biti veoma teško, da će to biti onaj pravi izazov, da ne sme da napravi kiks, a to je bilo teško iz jednog sasvim jednostavnog razloga – Ingrid i Majk su je odlično poznavali.
*******
Narednih dana intenzivno su mozgali zbog čega je ubica baš njih ostavio za kraj? Ništa im logično nije padalo na pamet, osim da bi to mogla biti neka osveta, ali i tu su dolazili u ćorsokak. Zbog čega bi to bila osveta jer oni ubici nisu ništa loše učinili? Logično razmišljanje ih je dovodilo do toga, Ingrid je izbacila svaku sumnju da je neko iz njenog bliskog okruženja monsturm koji ubija žrtve na nesvakidašnji i stravičan način. Koncentrisala se na Majka. Ko je zapravo on?
Živeo je sam od kako ga je upoznala. Pre toga znala je da je imao jednu dužu vezu i da ga je devojka ostavila bukvalno pred venčanje, otišla je sa drugim. To ga je prilično pogodilo, te je odlučio da se više ne vezuje, već se davao kome je stigao. Sve do trenutka kada jedne večeri, ima tome pet godina, nije završio sa njom u krevetu, tačnije na zadnjem sedištu auta. Dogovorili su se da imaju neobaveznu vezu, ali par meseci kasnije to nije moglo tako da funkcioniše, svaki trenutak nakon posla, gde su bili strogo poslovni, provodili su zajedno. Koliko je znala, Majk nije imao poroke, retko kada bi popio čašicu viška, redovno je trenirao, sa svojih 50 godina izgledao je barem osam mlađe. Prema njenoj deci bio je divan, nije se mešao u stvari koje ga se nisu ticale, ali je uvek bio tu za njih dve. I one su ga zavolele, onako drugarski. Nije mogla da mu nađe neku veliku manu, osim što je voleo duže da spava, a to sa poslom u policiji i nije baš išlo. Sada, dok je razmišljala o njemu, zapitala se zbog čega uopšte u njemu traži osumnjičenog, i shvatila da je to totalni nonsens. Rešila je da se provoza po gradu, to je opuštalo.
Vozila se dugo, putevi su bili odlični, i sve širi kako se izlazilo iz centra grada. Rešila je da ode na sasvim suprotan kraj od dela gde je živela, i što je dalje išla, nekako je grad bio sve mračniji. Pogledala je kilometražu, već je bila udaljena oko 25 kilometara od posla, a čak 50 od svog stana. Bilo je vedro veče, prilično pust saobraćaj, odlučila je da siđe sa glavnog puta i skrene u naselje na periferiji, eventualno popije kafu i da se vrati nazad.Vozila je nekom sporednom ulicom, i na 20-ak metara ispred videla je poznati automobil. Zakočila je istog trenutka i u senci noći ugasila motor i izašla iz automobila. Lagano je išla ka vozilu, kada je dovoljno prišla blizu pogledala je registraciju. Bio je to Majkov automobil. Šćućurila se u jednom žbunu i čekala. Nakon 15 minuta videla je kako Majk dolazi do automobila, brzo otvara vrata i još brže nestaje u noći.
Oprezno je pratila putanju odakle je on došao do svog automobila. Stazica je vodila prema nekoj kući. Jedno svetlo koje je izlazilo „iz zemlje“ privuklo joj je pažnju. Dopuzila je do izvora svetlosti. Kada se potpuno približila, imala je šta i da vidi. Na drvenom stolu u podrumu nalazio se spisak. Kao da je namerno bio ostavljen tu za nju. Razbila je staklo malog prozora i uspela je da se provuče i uđe unutra. Odmah je pogledala papir, bila su tu sva imena ubijenih, kao i njeno ime. Na spisku se nije nalazio Majk Strinberg.
Poslednji osmeh
Sama u podrumu ubice. Spisak žrtava bez imena njenog kolege pod rednim brojem 16. Nije postojao taj redni broj, a za razliku od njihovog spiska sa inicijalima, na ovom su bila puna imena. Bilo je i njeno ime, Ingrid Blur. Odjednom je osetila mučninu, od celog tog sumornog mesta a i vazduha koji je bio poprilično ustaljen i „težak“, počela je da se guši. Morala je da broji do 10. „Sve će biti dobro, smiri se“- bodrila se. Sve tegobe su nestale kada je čula korake iznad, neko je bio u kući, nije više sama.
Nije smela da rizikuje i da se iskrade kroz prozor. Zakoračila je na stepenice koje su vodile ka izlaznim vratima iz podruma. Počele su da škripe, znala je da ukoliko bude primećena, da će to biti početak kraja, ali morala je da se suoči sa tim monstrumom. Uspela je uprkos oronulim stepenicama da stigne do vrata. Prislonila je uvo na njih, nije čula nikoga. „Umislila sam, nema tamo nikoga“, da li slučajno ili namerno ruka je jače pritisnula bravu i vrata su se otvorila. Kuća je bila u mraku. Jedva je dopirala svetlost iz podruma.
Ne seća se da ikada bila opreznija. Ne seća se da je ikada bilo više strah. Ne seća se da se ikada toliko znojila. Rizikovala je. Išla je na sve ili ništa. Jurila je iz prostorije u prostoriju, nije je više bilo briga, samo je želela da ga uhvati, pa i ako zatreba da ubije monsturma. Kuća je bila, ispostavilo se, poprilično velika. Ingrid je uspela da obiđe sve prostorije. Ni traga od osobe čije je korake čula. Bila je uverena da je neko bio u kući i da ne halucinira. Došla je do izlaznih vrata, bila su zaključana. Jedina opcija da izađe napolje bila je da se vrati u podrum. Na njeno veliko iznenađenje, vrata od podruma su takođe bila zaključana. Bila je sigurna da ih je ostavila odškrinutim kada je izašla. „Dobro, igramo se. Može“.
Ušla je u veliku dnevnu sobu, sela u fotelju pored kamina. Zapalila je cigaretu. Čekala je rešenje? Njega, nju, čudovište? Smrt? Vreme je stalo.
*******
Majk je slutio da nešto nije u redu čim se Ingrid ne javlja već četvrti sat, telefon je zvonio do kraja. Odmah je svim raspoloživim kolegama rekao da krenu u potragu, da ispitaju gde je bila, kada je poslednji put viđena, s kim… Nije ni on sedeo i čekao, uputio se na mesto gde je Ingrid volela da se osami. Jedino je on znao gde je to mesto. Na dva sata vožnje od grada. Dok je vozio, razmišljao je šta zna o Ingrid?
Bila je majka dve ćerke, propali brak, strašno posvećena poslu, ali je nalazila vreme i za decu. Dopala mu se na prvi pogled, ali je strpljivo čekao priliku, i završili su jedne večeri na zadnjem sedištu auta. Nije imala mrlju u karijeri, ipak, ova ubistva su je dokrajčila, mnogo je ljudi pobijeno na monstruozan način za samo dve godine. Nije mogao da se seti nekog njenog većeg peha, mane, ishitrenosti. Bila je sposobna žena i zavoleo je. Voleo je, mada joj to nikada nije priznao. Nikada brže nije stigao na tajno mesto za osamljivanje Ingrid Blur. Noć je bila prilično hladna. Kasno je shvatio da ništa neće moći da vidi u mraku, jedino nju, ako je uopšte tamo. Morao je da prepešači jedan kilometar, jer je teren bio takav da nije moglo da se priđe automobilom. Uzeo je baterijsku lampu i krenuo stazicom kroz šumu. Osetio je svu jezu koju čovek može da oseti, plašio se, predosećaj mu je bio loš…
*******
Prošao je peti sat kako je sedela u fotelji, u nepoznatoj kući, iz koje je te večeri izašao Majk, u čijem podrumu je spisak svih ubijenih u slučaju „plavi šal“, gde jedino fali Majkovo ime, a njeno je tu, kao poslednje. Čekala je da bude ubijena. Noć je već bila hladna. Tišina je bila nalik onoj zagrobnoj. U proteklih pet sati ispušila je pola kutije sigareta, poslala ćerkama poruke da ne brinu. S obzirom na sve, nije mogla da poveruje da joj se prispavalo. Majk je zvao nekoliko puta, nije htela da mu sa javi. Nije znala šta da misli. San je bio jači od nje. Zaspala je. Pola sata kasnije iz prvog sna probudio je ključ u bravi, neko je ulazio u kuću. Srce joj je jako lupalo. Ustala je iz fotelje i uperila pištolj ka vratim od dnevne sobe. „To je to, obračun počinje“. Ruke su joj se tresle.
*******
Došao je do mesta gde njegova koleginica, ljubav, ume da provede vreme kada joj „svi smetaju“ i kada poželi da „pročisti mozak“. S obzirom da je bilo gluvo doba noći, čuo se samo vetar, koji je u međuvremenu počeo poprilično jako da duva, što je doprinelo tome da vazduh bude još svežiji. Ipak, u daljini video se svetionik, more je bilo prilično mirno, s obzirom na vetar. Majk je seo na stenu, zapalio cigaretu. Pet minuta kasnije vetar se smirio, i talasi su se smirili. Kao da ih je neko isključio. Tišina. Čuo je iza sebe korake, nije želeo da se okreće. Plavi svileni šal pao mu je preko ramena. Nasmešio se. Bio je to njegov poslednji osmeh.
Miris krvi
Duboko u noć, u policijskoj stanici u kojoj su radili Ingrid Blur i Majk Strinberg bila je prava ludnica. Svi raspoloživi ljudi su bili tu i promišljali gde su nestale njihove kolege. Satima su tragali za njima, uključili su i specijalne jedinice, pse tragače, helikoptere, međutim niko nije video dvoje detektiva, nisu imali ideju gde su nestali, kao da su u zemlju propali. U pomoć im je pritekao kolega Olaf Jang, detektiv u penziji. Jang je pratio ovaj slučaj koliko je mogao iz medija, ali s obzirom na „profesionalnu deformaciju“, znao je mnogo više od medija. Međutim i njemu nije bilo jasno šta se tu događa, i koji je pravi motiv. Ipak izneo je svoju teoriju.
„Nije lako kada dve godine istražujete ubistvo o kome sve znate, a ne znate zapravo ništa. Iz mog ličnog iskustva mogu da kažem da sam potpuno iznenađen, ali i fasciniran ubicinim koracima, metodom kao i porukom koju ostavlja. Kada saznate koju poruku ubica šalje time što ostavlja na svim mestima zločina ’plavi šal’, slučaj će biti rešen“, kolege su ga pomno pratile, u prostoriji je zavladao muk.
„Ukoliko mene pitate, mislim da je zločinac još u ranom detinjstvu imao neku vezu sa šalom te boje. Možda je doživeo neko veliko traumatično iskustvo, a ima veze sa šalom. Sada zvučim kao psiholog, i verujem da mislite da vam ništa novo nisam rekao, ali novo bi moglo da bude to – detektivka Ingrid sigurno poznaje ubicu!“, Jang je tu stao, i krajičkom oka gledao reakcije kolega.
„Zašto tako mislite? Ako je tako, on ili ona bili bi sigurno davno uhvaćeni. Ingrid nije glupa, a ni toliko slepa da ne vidi šta se događa pred njenim nosom“, upitao je jedan policajac.
„Možda je to prednost, iako deluje kao mana“ – nastavio je Jang, – „ jer ubica tačno zna detektivkine slabosti, i to koristi. Imamo jednu veoma inteligentu osobu, sigurno uspešnu u svom poslu, nije neko sa ulice, a ko je, krug se sužava. Tražite ubicu među najbližim ljudima detektivke Blur“.
„Ali kolega, uz dužno poštovanje, Ingrid ima dvoje dece, bivšeg muža, sadašnjeg ljubavnika i zeta. Teško da je bilo ko do njih spreman da uradi tako nešto?“, opet je isti policajac dao svoje mišljenje.
„Kolega mladi, možda ste u pravu, ali ja bih krenuo od njih. Da li su bili na poligrafu, nisu? Zašto, jer nemaju motiv, da to je tačno. Da li bi trebalo da dođu na ispitivanje, trebalo bi, da odagnamo svaku sumnju, jer vremena više nema“, Jang je zapalio cigaretu.
Njegove kolege nisu očekivale takav predlog, jer bez motiva, nema ni poligrafa, i kako sada na primer reći detektivkinoj deci: „E, ajde čas dođite vas dve na poligraf, možda je jedna od vas zaklala one silne ljude?“. Onda se mladi policajac setio!
„Imaju motiv i ćerke i zet , pa čak i Majk!“, svi pogledi su skrenuli ka njemu.
„Dajte mladi kolega, kakav motiv, na osnovu čega?“, upitao ga je stariji kolega.
„Obe su pronašle plavi šal. Mlađa, kako se beše zove…“, neko je dobacio ’Tina’, – „ hvala koleginice, da ona i starija Magda. Mislim da je čak i njen suprug ili šta joj je već, imao veze sa šalom, pa eto, njih troje mogu. E sada, bivši muž? Za njega ne znam, neka ga neko ispita“, mladi policajac je bio ponosan na svoju teoriju, jer mu je životna želja bila da postane detektiv, ali nije imao sreće, možda je ovo razmišljanje za njega bila odskočna daska.
Desetak minuta kasnije, odlučeno je da ćerke detektivke Blur budu privedene, ali da se to uradi u strogoj tajnosti, zbog medija pre svega, ali i zbog njihove majke. Dva sata kasnije, kada je noć već prelazila u jutro, sa hitnim nalogom za privođenje, Tini i Magdi je saopšteno da moraju da daju izjave u policijskoj stanici.
Tina je smireno pošla, Magda se srušila na pod.
*******
Tri specijalno istrenirana psa jurila su niz stazu koja je vodila ka moru. Bilo je veoma teško njihovom vođi da ih prati, lajali su iz sveg glasa i nestrpljivo želeli da stignu do cilja. Miris krvi su mogli da osete na kilometre. Staza se lagano širila, i vođa sa kerovima našao se na mestu sa koga se video čuveni svetionik. Jedva je obuzdao pse! Savršeni pogled na tamno plavo more, maglu koja se lagano podiže i stidljive zrake sunca, pokvarila je stravična slika ljudske glave na plavom šalu.
Pucanj u prazno
Nije video ništa. Nije mogao da oceni gde je, ne seća se ni koliko je vremena prošlo od trenutka kada je ugledao plavi šal na svom ramenu. Čekao je da se njegove oči naviknu na mrak, nadao se da će potom uspeti da vidi nešto, bilo šta što bi moglo da mu ukaže na to gde se nalazi i da li je još neko tu. Nikoga nije ni čuo. Imao je čudan osećaj u ustima. Pokušao je da pomeri usne, da napravi neki namerni „tik“, nije uspeo. Odjednom je čuo korake iznad svoje glave, zatim neku nerazumljivu viku, na kraju pucnjeve. Uspaničio se, bio je nemoćan, nije mogao da uradi ništa, ruke su mu bile bukvalno vezane.
*******
Toliko se jako tresla kao da joj je prvi put. U polutami uspela je samo da vidi siluetu osobe njene visine i počela je da puca. Razmena metaka trajala je svega nekoliko sekundi. Ingrid je osetila je kako je peče rame, vatra se širila kroz njenu kožu, ne seća se još koliko metaka je ispalila, pala je na pod. U kući je zavladala tišina, nazirali su se prvi znaci jutra.
*******
Nije dugo ležala na podu, bila je pri svesti, ali bol koji se širio kroz rame postao je nepodnošljiv. Primakla se do vrata da pogleda ima li tragova krvi od osobe na koju je pucala, i bila je presrećna kada je videla crvene mrlje – „sada te konačno imamo“, pomislila je. Taman kada je krenula ka izlaznim vratima čula je nešto iz podruma. Zaboravila je na bol i munjevito je otrčala do podrumskih vrata. Otvorila ih je. Bio je mrak, zaključlila je da je neko u međuvremenu bio tu. Pridržavala se za gelender, nadala se da ima još metaka u pištolju, ali je ubrzo shvatila da joj nisu potrebni. U tom mraku čula je kako neko stenje, morala je da rizikuje. Krupnim koracima stgila je do mesta sa koga je čula zvuk i iako je bio mrak, nije joj bilo teško da prepozna Majka Strinberga. Zagrlila ga je i obećala mu da će sve biti u redu. Ni sama ne zna kako je uspela da ga podigne i da se izvuku iz kuće. Na čistini ispred položila ga je na leđa i legla kraj njega. Gledala je u čoveka koga je volela. Nije to više bio on, njegovo lice je bilo potpuno unakaženo, iz njegovih očiju se moglo pročitati „bolje da sam mrtav“.
********
Ingrid je ostavila Majka u najbližu bolnicu. Prebačen je na facijalnu hirurgiju, a kada je doktor rekao da i nju treba da zadrže jer je rame bilo u katastrofalnom stanju, samo ga je prostrelila pogledom. Uspeli su nekako da joj privremeno saniraju povredu. Po dolasku u policijsku stanicu imala je šta da čuje i da vidi. Obe ćerke su bile na ispitivanju, nisu joj dozvolili da ih obiđe i da se uključi zbog kako su naveli „sukoba interesa“. Pobesnela je. Jedan njen kolega rekao joj je da pođe za njim, uveo je u sobu za ispitivanje. Sada je ona bila ta koja je trebalo da kaže šta se sve desilo.
„… pucala sam nasumice. Nisam uspela da vidim ništa osim siluete osobe koja je bila u kući, ali intuicija mi kaže da je to bila devojka, žena“.
„Ingrid draga, ja sumnjam da bi onakva zverska ubistva moga da počini žena…“, rekao joj je kolega koji je ispitivao.
„Ja ne sumnjam, i žene mogu da urade sve što i muškarci, čak i mnogo bolje“. Zapalila je cigaretu. Do kraja ispitivanja im ništa novo nije rekla, te je otišla u svoju kancelariju. Na stolu su je čekale slike sa ljudskom glavom, odrubljenom – nisu znali ko je to, nije ni ona mogla da poveže, čekala je rezultate iz laboratorije. Rekli su joj da će da potraje. Magda i Tina su uletele u njenu kancelariju i zagrlile je toliko jako, umalo joj nisu otkinule rame. Zanimljivo je da nisu bile ljute, poligraf su obe prošle, znale su da nisu krive, te je valjda zbog toga i bes izostao. Ingrid im je rekla da će ih odbaciti do stana, a nakon toga otići do Majka.
Majk je bio u zavojima, samo su mu se oči videle. Sedela je pored njegovog kreveta. „Mogu samo da vam kažem da je Majku povređen nerv koji upravlja mimikom lica, facijalnom ekspresijom, tako da on više neće moći razumljivo da govori, ni da se smeje…“, te reči lekara su je dotukle. Majk je voleo da smeje, bio je prilično duhovit u poslednje vreme, opustio se, prijala mu je kućna atmosfera.
„Obećavam ti da ću ga pronaći i odrati ga živog!“, stavila je ruke na lice, dugo je plakala.
******
Pet dana kasnije čekali su je rezultati poslednjeg ubistva. Glava koja je pronađena u šumi pripadala je izvesnom Mihaelu Stonsonu. Ingrid više nije bila iznenađena, lagano je izlazila iz lavirinta, posebno nakon što je saznala da je ubicu trebalo da traži među svojim najbližima i da je plavi šal bio poruka kao „uzrok svih početaka“.
„Kako sam bila tako glupa sve ovo vreme?! Pa on me je davio plavim šalom!!!“, poput pripite osobe koja se odjednom otreznila, viknula je toliko glasno da su je svi u stanici čuli:
„Znam ko je ubica! Idemo odmah!“, njen glas nikada nije bio samouvereniji i odlučniji.
Kada padnu maske
Stiven Peterson je voleo lud provod, važio je za velikog zavodnika i mogao je da ima devojku koju poželi. Bio je veoma uspešan preduzetnik, počeo je bukvalno od nule, a zatim je njegova kompanija za proizvodnju mašinskog alata postala jedna od vodećih u državi, a i šire. Pritom, bio je lep čovek, tako da su mu mnogi zavideli, mogao je sve. Nije imao veću mrlju u karijeri, jednom je morao da preseče i da smanji radnicima plate, ali to se nije puno odrazilo na njegovo poslovanje, odnosno na odnos sa radnicima. Sve u svemu, čovek za svaku pohvalu.
Čovek za svaku pohvalu je imao i jednu veliku tajnu – voleo je kod kuće da se oblači kao žena i da povremeno završi u krevetu i sa muškarcem. Te devojke i momci sa kojima je bio dobijali su dobru nadoknadu da bi ćutali. Ipak, iznenadio se kada je dobio predlog, tokom jednog iskustva u krevetu. Naime, predloženo mu je da kada dođe do vrhunca svoje seme izruči u plastičnu bočicu. Pristao je. Ta njegova ejakulacija je praktično bila i poslednja, jer su nakon nje ostaci sokova od te noći obrisani plavim šalom, a njegov jezik, zajedno sa ušima i Adamovom jabučicom, bio je rasut po podu. Detektivi su bili prilično šokirani kada su videli žrtvu sa brushalterom i halterima. Šminku nisu mogli da vide, jer je krvi bilo na sve strane. Ovo je bilo peto ubistvo, koje je od svih prethodnih i narednih 11 bilo najzamršenije. Dodatno se zakomplikovalo kada su spermu ove žrtve pronašli na telu Tilde Vajs.
******
Nije volela to što je njen otac umeo u nekim trenucima da bude grub prema njenoj mami. Iako je bila jako mala, nikada neće zaboraviti dramatičnu scenu, koja se dogodila neposredno pre rođenja njene sestre. Naime, jedne večeri čula je kako se roditelji svađaju. Majka je glasno i jasno govorila ocu da to više tako ne može, i da moraju da se raziđu. Nije ni ona tada tačno znala šta je sve čula, ali reči koje su razmenili označile su konačni početak kraja. Iako je bila veoma uplašena, mala Magda je odškrinula vrata i videla svog oca kako bukvalno davi njenu majku plavim šalom. Video je i on nju, i to je spasilo Ingrid. Tu sliku nikada nije mogla da izbriše iz sećanja.
*******
Nije znala kako da se postavi i šta da radi, još kad je prvi put na televizijij videla da se dogodilo ubistvo i da je na mestu zločina pronađen plavi šal. Odlučila je da ne priča o tome sa majkom, ali je nekako bila prinuđena, jer su živele u istom stanu. Tina se seća da joj je sestra ispričala jednom prilikom kako je njihov otac bio grub prema Ingrid, te ta ga je ona zbog toga oterala iz kuće (pored studentkinje koja mu je bila ljubavnica). Nikada neće moći da zaboravi kako je premrla od straha kada je pre par meseci pronašla kutiju u kojoj su bili plavi šalovi, i tada je još jednom imala „flešbek“ priče koju je čula od Magde.
********
Jurnjava policijskih automobila kroz glavne ulice grada u gluvo doba noći probudila je i one sa čvrstim snom. Ingrid je pozvala svoje ćerke, samo da im čuje glas i da se uveri da su dobro. Nije znala kako će reagovati kada čuju najnoviju vest, ali odlučila je da ćuti i da ne stvara dodatnu paniku. Dok je jurila glavnim putem kao da je u alkoholisanom stanju, ne gledajući brzinometar, borila se sa pomešanim emocijama. Ne može nikako da kaže da nakon sedam godina zajedničkog života nije volela svog odavno bivšeg supruga, ali nije mogla da veruje i da je on serijski ubica. Dokaza je bilo. Prilično mali broj njih ali jedan dovoljan da ga privedu i podignu optužnicu. Naime, na mestu gde je pronađena glava poslednje žrtve, kapi krvi pripadali su Janu – bivšem Ingridinom mužu. Ingrid je pritom znala da je Jan obožavao da se igra detektiva i ubica, pravio joj je čak i zadatke da vidi kako bi rešila pojedine slučajeve. Znala je da neće imati problem da prođe poligrafska ispitivanja, jer je umeo da bude hladnokrvan, ali takođe je znala da ako je hteo mogao je i da ubije. Setila se kako je hteo da ubije nju pre 20 godina, i da bi se to sigurno desilo da nije ugledao Magdu. Nije imala više vremena za sećanja, stigli su ispred zgrade u kojoj je Jan živeo.
Uleteli su u stan poput kolega iz američkih filmova, Jan samo što nije doživeo infarkt, kada mu je sopšteno da je osumnjičen za seriju ubistava. Vikao je „Ne, nisam ja, grešite, nisam“, u njegovim očima se videlo stanje besa i ludila. Ingrid je izbegavala pogled, sačekala je da ga izvedu i da krene za njima. Ostala je sama u stanu, gledala je oko sebe, tišina je postala isuviše mirna i nesnosna, pogledala je sliku njihovih ćerki na stočiću, nasmešila se i krenula ka izlaznim vratima. Pre nego što je zakoračila u hodnik, čula je iza sebe glas, poznat glas:
„Pogrešili ste, sada smo ostali samo ti i ja, vreme je da se ova igra završi, Ingrid“…
Konačni obračun
Nije mogla da poveruje. Skupljala je snagu za ono što sledi, za najteže sučeljavanje u životu. Okrenula se lagano, oči su joj bile puna suza. Sklonila je ruku sa pištolja koji je nameravala da izvuče nakon što je čula glas.
„Zašto?“, uspela je nekako da pita drhtavim glasom.
„Kako zašto? Kako možeš da me tako nešto pitaš! Ne pravi se sada luda, znala si od početka da sam to ja. Znala si, ali si me štitila, naravno da si me štitila, mislila si da ću da se zaustavim. E pa nisam, posebno i zbog toga što mogu da se izvučem i sada. Majka uvek štiti svoju decu, znala sam da nećeš popustiti, makar ostala bez karijere, bez statusa, ali nisi mogla sebi da dopustiš da ostaneš bez ćerke. Nisam ja samo obična ćerka. Ja sam bila mrtva u tvom stomaku. Sećaš se?“
„Da dete moje, sećam se, to se ne zaboravlja“, sada je Ingrid mogla Magdu da vidi jasnije. Prilično joj se približila, videla je u njenim očima to sivilo.
„Nisam ja odlučila da sve te skotove napucane i te ribe u skupim haljinama tek tako obezglavim. Ne, nisam. Svi oni su naneli veliko zlo i nepravdu ljudima koji su samo bili pijuni na šahovskoj tabli…“.
„Da, ali ti nisi smela da uzmeš stvar u svoje ruke, jer se pravda ne postiže tako“, kada je to rekla Ingrid je čula više koraka u hodniku. Za tren je klimnula glavom svojoj ćerki, odškrinula ulazna vrata, hodnik je bio pun specijalaca. Rukom im dala znak da budu tu i da je sve ok.
„To je tačno, ali kada će onda pravda biti dostižna? Najverovatnije nikada. Ja sam imala i imam tu sreću da budem tvoja ćerka, da naučim od najbolje, kako prikriti tragove, i biti korak ispred vas. A to što sam čudo prirode, pa mi se povremeno menja boja očiju i moji prsti teško ostavljaju tragove, to je bila velika olakšica…“, oči su joj opet bile zelene.
„Da, Magda. U redu je. Zašto Majk?“, jedva je rekla njegovo ime.
„Zato što mi se nije dopao od prvog dana. I zato što sam htela da vidim da li kapira ovu igru…“.
„Kakvu igru dete moje?!“, Ingrid je počela da besni.
„Pa igru, čim si na prvom ubistvu videla plavi šal, znala si da ima veze sa nama. Zašto si ćutala? Da bismo zajedno otišle sa ovog sveta?“, Magda je sada delovala neodlučno.
„Ne, nego zato što nisam odmah povezala, ali imala sam na umu. Znala sam za tvoje otiske, ali pravila sam se luda, da luda, zato ćemo sada ti i ja da se oprostimo, bez mnogo pravdanja i da napustimo ovaj svet“, izvukla je pištolj, Magda je nemo posmatrala i stajala ukopana u mestu. Ingrid je ispalila rafal metaka. Njena ćerka je stajala, sve dok joj sedmi metak nije probušio grlo, potom je pala na zemlju. Poslednji metak je ostavila za sebe, prislonila je pištolj na glavu i opalila.
******
Godinu dana kasnije
Majk je dobro podneo rehabilitaciju, čak je uspeo da priča razgovetnije. Zahvaljujući specijalcima, Ingrid je sprečena u svojoj nameri, te joj je ostalo da brine o Majku, što je nakon svega nije teško palo. Tina se preselila u drugu državu i nastavila studije.
Dvoje zaljubljenih detektiva su kupili malu kuću kraj mora. „Tajna plavog šala“ ostala je tajna, a istinu, potpunu, nije znala ni Ingrid. Majk je nekoliko puta pokušao da je navede da mu objasni neke detalje, tipa: odakle krv njenog bivšeg muža na mestu zločina, zašto je Ingrid ćutala ukoliko je sumnjala na Magdu (jer je znao da ona to ne bi uradila), kako to da nije bilo otisaka ubice na mestu zločina… Ingrid mu je jednom prilikom rekla:
„Hajde da se dogovorimo. To što je bilo, bilo je. Rešila sam. Način na koji se završilo večno će me proganjati, ali morala sam to da uradim. Suđeno mi je da ostatak života provedem van mog sveta, ali sa tobom, a tebe volim, i jedino zbog tebe sam odlučila da nastavim da živim“.
Nastavili su oboje da žive, nedoročeni i zavijeni tajnom plavog šala…
KRAJ
Ostavite komentar