Građanska neposlušnost ne uključuje upotrebu sile, te ako vam na primer kontrolor u gradskom prevozu traži kartu, a vi ga našutirate, to nema veze sa ovim načinom borbe za građanska prava.
Prosto rečeno građanska neposlušnost je odbijanje građana da se povinuju naredbama i zakonima vlasti, ukoliko smatraju da im je ugrožena sloboda, odnosno ako misle da ti zakoni nisu dobri. Ukoliko je vlada donela neki zakon na legalan način, ali ako je on u suprotnostima sa osnovnim principima pravde – opšteg dobra za društvo – građanin može da bojkotuje taj zakon, odnosno da ga proglasi nelegetimnim.
Osnovna karakteristika građanske neposlušnosti je da ona ne uključuje upotrebu sile. U praksi bi to funkcionisalo ovako. Kada vam na primer kontrolor u gradskom prevozu traži kartu, a vi ga našutirate, to nema veze sa građanskom neposlušnošću, to je čisto nasilje. Ako ne želite da mu date kartu, onda ste neposlušni. Građanin može da bude neposlušan i ne mora da pokaže lične isprave na uvid licu koje za to nema ovlašćenja – a kamoli da mu da dokument da iz njega prepiše podatke. Građanin ima apsolutno pravo da reaguje u svim situacijama kada smatra da određeni zakon ide na štetu društva, iako država odnosno vlast misli drugačije.
Građanskom neposlušnošći moguće je promeniti ceo sistem (a ne samo određene nedostatke ili nepravilnosti), to nam je pokazao početkom prošlog veka Mahatma Gandi. Mirni protesti, nenasilna borba, posvećenost istini su jedini načini kojima se Gandi borio celog svog života protiv nepravednih zakona i tadašnje vladavine Britanaca u Indiji.
Da bi građanin znao da li je neki zakon ispravan ili ne, on treba da učestvuje u njegovoj izradi. Danas je to naravno nemoguće, te građani biraju svoje predstavnike (poslanike) koji u njihovo ime izrađuju zakone. Na kraju kada se zakon donese, građanin daje poslednji sud – legitimitet, prihvati ga ili ga jednostavno ignoriše. Sami procenite gde je Srbija u celoj ovoj priči.