„Na ovih 38 stepeni mnogi su izgubili razum“ – čujem ja od nekih poznanika ovih dana, ali to je samo opravdanje, jer smo kolektivno manje-više izgubili sebe (razum) pre 26 godina. Zato ne čudi što je sve više monstruma među nama, a što je osmeh kao pozitivan impuls života sve ređa pojava.
Neću da pišem o monstrumima jer ne zaslužuju. Oni zaslužuju kaznu, ali ne smrtnu, već da dožive duboku starost u četiri zida (ćelije), i da sve vreme misle o svojim postupcima. Ono što mene u svim ovim strašnim događajima čudi je da jedna država, pa i „moćna Srbija“, nema mehanizme da stane na put svim devijantnim pojavama u društvu, jer protiv zla se treba boriti svim silama, a država ima legitimno pravo da koristi moć – silu, kada se za to stvore uslovi. Šta država čeka?
Mi živimo stalno u nekim najavama. Najavljuje se bolji život već četiri godine, najavljuju se reforme, najavljuju se investicije, najavljuje se jednom rečju život, koga na vidiku nema. Za to vreme, sve se nešto analizira, ukazuje se na devijantne pojave, ali se ne radi ništa konkretno.
Dešava se to da mladi ljudi imaju samo jedan cilj – „da pobegnu odavde“. Nije ni to toliko loše, s obzirom da je ovo područje postalo veoma nemirno, smutno i teško za preživljavanje. Dovoljno je da na društvenim mrežama, pre svega Fejsbuku, pogledate šta se dešava, koje sve stranice i grupe postoje, i jasno je da je pre svega mržnja ušla na mala vrata, velikim koracima.
Šta pojedinac može da uradi da bi se situacija popravila, odnosno da bi društvo u celini krenulo napred?
Veoma jednostavno pitanje, sa veoma teškim odgovorom. Za početak da se pojedinac pogleda u ogledalo. Da se upita ko je, šta želi, gde želi i sa kim? Potom da počne da se smeje, da ako treba govori u sebi one čuvene „afirmacije“, da se pokrene! Nije to uopšte tako jednostavno, ali na duži rok daje rezultate.
Pre par dana neko me je pitao, po ko zna koji put sam čuo to pitanje, kada će ovde (u državi u pokušaju) biti bolje? Neće ovde biti bolje sve dok na naslovnicama naših novina (većine) budu naslovi sa rečima „smrskana glava“, „unakažena devojčica“, „polio benzinom komšiju i zapalio ga“… Sve dok naša deca čitaju ovo što sam naveo (a čitaju jer su slova ogromna i dovoljno je da odu do kisoka za sladoled ili žvake, pa da im vesti „izbiju oči“), nema tu nekog napretka društva u celini.