Kada ste pod jakim utiskom nekog doživljaja/događaja onda mogu da prođu meseci a da se toga sećate kao da je juče bilo. Takav je slučaj sa mojom posetom Normandiji, i prvim susretom sa okeanom. Atlantskim okeanom. Da krenem od početka.
Nakon sedam nezaboravnih dana u Parizu, uputili smo se vozom do grada Kan (Caen), na severu Francuske, u Normandiji. Tačnije boravili smo nedaleko od pomenutog grada, u mestu Audrieu, kod rođaka moje supruge. Trodnevni boravak sa dobrim domaćinima ostavio me je bez daha.
Iz Pariza smo pošli sa železničke stanice Gare de Saint Lazare, koja je sačuvala svoj izgled id dana kada je izgrađena, ali je unutra modernizovana i sve se završava online, od kupovine karte, do ulaska na peron. Voz, šta reći, pošao je tačno na vreme i stigao tačno na vreme. Nije jurio 200 na sat, te smo mogli da vidimo predele Normandije, nad kojom su se nadvili sivi oblaci, iako je bio sam početak avgusta. Međutim, probijalo se i sunce, te su boje bile nestvarne…
Audrieu je malo mesto, seosko, ali to selo nema veze sa ovim našim selima. Kuće su iz 17, 18 veka, i zaštićene su od lokalne samouprave, to jest države, te ne možete da gradite šta vam padne na pamet i kako želite. Te kuće su uglavnom služile za smeštaj posluge i radnika na dvoru, te su u tom stilu i ostale, što daje posebnu lepotu i čar ovom mestu. Tu su naravno i farme, te su krave (kravice kako im ja tepam) neizostavni deo ovog dela Francuske.
Nakon francuskog sira (nekoliko vrsta njih) i čaše vina uputili smo se do okeana. Susret sa njim u mom životu zauzima posebno mesto, jer da mi je neko rekao da ću opšte imati priliku za tu vrstu doživljaja, ne bih mu preterano verovao .
Plaža na koju smo otišli zovu je „ratna plaža“. Sećate se čuvenog iskrcavanja tokom Drugog svetskog rata u Normandiji? Saveznici su se baš tu iskrcavali, te su emocije mnogo jače od puke posete nekoj plaži.
Prvo smo obišli spomenik posvećen inženjerima koji su dali svoj život za slobodu Francuske u Drugom svetskom ratu. Sipila je kišica, duvao je vetar dok smo išli ka spomeniku, odakle se pružao nezaboravan pogled ka okeanu. Zanimljivo je da se na tom mestu godišnja doba bukvalno smenjuju! Pritom, talasi nisu bili veliki, ali takvu plimu i oseku nisam video do tada u životu. Što sam se više približavao vodi bila je sve dalje. Uspeo sam da stignem do dela gde sam mogao da okvasim ruke i to je za mene bio poseban doživljaj, mada verujem da mnogima to i nije baš neko iskustvo. Vetar je slabio i sunce se probijalo kroz guste oblake. Nakon par minuta osluškivanja talasa, obećao sam sebi da ću se jednog dana ponovo vratiti na isto mesto, jer lepe snove koji postanu java treba ponoviti.
Naša sledeća stanica bio je memorijalni muzej Overlord, nazvan po čuvenoj operaciji 6. juna 1944. godine. Tog dana bio je zatvoren, te smo imali priliku da vidimo njegovo okruženje, odnosno naoružanje koje se nalazi oko muzeja. Kako mi je rođak rekao taj deo je poklonjen SAD-u, u znak zahvalnosti za pomoć tokom rata, u blizini se nalazi i veliko groblje. Nadam se da sam ga dobro razumeo. Tenkovi, delovi mostova, topovi, podsećaju na strahote i žrtve koje donosi rat. Nedaleko od muzeja je „ratna plaža“ Omaha.
Potisnuti u okean, decenijama se tu nalaze ogromni delovi pontonskih čeličnih mostova od kojih zastaje dah. Milioni turista godišnje iz svih krajeva sveta dolaze da bi videli ovo značajno mesto. S obzirom da ne volim dugo da posmatram nešto što ukazuje na zlo, zadržali smo se taman onoliko koliko je trebalo, dovoljno da shvatimo opomenu, koju očigledno nismo, jer je trenutno u Evropi aktuelan rat u Ukrajini. I da, na ovoj plaži su snimani i delovi filma „Spasavanje redova Rajana“, ali i drugih ostvarenja sa ratnom tematikom.
Vreme je proletelo, već je bilo oko 20 sati kada smo napustili ovaj deo Normandije, pod snažnim utiskom. Ne treba posebno da vam preporučim posetu ovom delu Francuske, a šta smo još videli, ostavljam za narednu reportažu. Reći ću samo Mont St. Michele.
kraj prvog dela
Reportaže iz Pariza na ovom linkuParis 2022
Foto: M.P, N.S, E.P.
Ostavite komentar