Pisao sam dugo o raznim pojavama u „političkoj Areni Srbije“, i nekako mi se sve ponavlja, kao u filmu „Dan mrmota“. Iz sata u sat se nešto se dešava, a generalno ništa se ne dešava. Samo obećanja.
Raznorazna obećanja o boljem životu u Srbiji slušam već 30 godina, od dobro poznatih ljudi, političara. Za to vreme jedino što se izmenilo je to da smo stariji za toliko, i ja i oni. Dobro, cenim da oni imaju koji dinar više od mene, nekretninu, štek, ali u redu, nije sve u materijalnom, iako od nečega mora da se živi (da, živi, ne da se preživljava, životari…).
Ne znam šta se sve desilo u ove tri decenije, ratove i inflaciju iz devedesetih još uvek pamtim, sećam se i dolaska demokratije na velika vrata, zatim opet mrak nakon ubistva Đinđića, pa kao neko svetlo, obećanja. Pa opet stajanje u mestu, idemo u Evropsku uniju evo treću deceniju već. Pa smo bliže Rusiji, pa Kini, pa kampanje, naša deca, a između, da onako prosto kažem, pljuvačine jedni drugih koliko želite, i jasne podele jednog te istog naroda. Izgubili smo se mi u politici, skroz.
Politiku ne doživljavam kao pljuvačinu i „prljavu igru“, a na kraju to i jeste. Probao sam jednom da budem „političar“ ali ne umem. Ne kažem da nikada nisam nikoga ništa slagao, čak sam jednom ukrao pepeljaru! (i odmah na putu do kuće izvrnuo zglob!). Nisam bezgrešan, ali nisam ni za političara. Nisam, jer jednostavno ne mogu da satima gledam ljude u oči i (uglavnom) obećavam, da ne kažem – lažem.
Laž je nekako postala osnova političkog života u Srbiji, a ona počinje da vlada onog trenutka kada se ljudi onesposobe, pre svega kritički i umno. Kada im se oduzme pismenost i pravo na obrazovanja, dobro obrazovanje. Kada im se umesto kulture serviraju jeftini šou – rijaliti programi, jeftine pesme, jeftine tok šou emisije (pa i političke), jeftine tzv. novine. Kada im se daju takvi uslovi za život da stalno žive u nekoj nadi za bolje sutra, i vredno rade za to vreme, i ništa drugo skoro i da ne rade, osim što rade. Potom se razbole, i odu sa ovog sveta, a šta su videli? Hm, političare?
U razvijenim zemljama poput Norveške, Švajcarske, Švedske.., političari skoro i da ne postoje. Oni su ljudi kao i svi ostali, i rade u korist države, i za dobro svih njenih građana. Primaju uredno platu, voze se gradskim prevozom (najverovatnije ne svi, ali sigurno ne presipaju gorivo iz službenog auta u svoj privatni), i retko se pojavljuju u medijima. Nemaju potrebe za tim, jer nisu medijske ličnosti, već ljudi koji treba svojim građanima da obezbede da žive. Znači da žive.
Ništa novo nisam rekao? Nisam, jer nema šta, takve su nam godine, takva nam je prošlost u kojoj živimo. I to će verujem biti tako sve dok se ne otarasimo prošlosti, i od političara napravimo ljude koji će raditi svoj posao, kao što neko pravi kore za burek i oko toga ne diže nikakvu galamu. Tada postoje šanse da počnemo da živimo, jer život ne čine samo hrana i plaćeni računi za stuju, odnosno minus u banci. Ima tu svašta nešto što spada u kategoriju života i življenja, ali to je neka druga priča, neki drugi tekst…
Ostavite komentar