U Srbiji stanje redovno, političari se spremaju, oni koji su na izborima u aprilu dobili mandate, da zasednu u skupštinske klupe i u zgradu vlade, istovremeno na ulicama je sve više gladnih i bosih građana, mladi bez neke perspektive, slave uz baklje i Cecu malu maturu, raduju se. Čemu se raduju?
Nosioci političke moći nude nam razna rešenja, u teoriji sve to nekako zvuči super, ali u praksi, pa nema prakse. Čekamo je. Ušli smo u treću deceniju.
Igre gladi na srpski način
Srž problema ove države datira još iz devedesetih godina prošlog veka, prelio se u novi vek, kada smo na početku ovog milenijuma imali neku nadu, ali se sve izjalovilo, jer nismo baš bili pametni kada smo birali, tako se na kraju ispostavilo. Više smo bili umorni, ratovalo se, protestovalo, sve to iscrpljuje, nismo imali vremena da živimo, i da pametno biramo. Možda je naš izbor u jednom trenutku i bio dobar, ali one koje smo odredili da „počiste dvorište“, nisu to uradili kako treba, ulog je očigledno bio veliki, te smo danas tu gde smo.
Problem konstantnog udaranja glavom u zid još uvek traje, a svaki problem pa i taj može se rešiti. Kako?
Ne baš tako lako, jer to je isto kao sa nekom bolešću. Prvo primetimo signal, odlažemo posetu lekaru, strah nas je, i kada na kraju shvatimo da je bolest uzela maha, ne preostaje nam ništa drugo nego da odemo kod lekara. Srbija je davno trebalo da bude na operacionom stolu. Ona je možda već tamo, ali „hirurzi“, koje je pacijent birao, nisu posvećeni njegovom zdravlju, bace pogled na bolesnika, a uglavnom gledaju svoju malu kancelariju, ordinaciju. Ne peru ruke često, što doprinosi da se bolest još više i brže širi. Dobri „hirurzi“ nikome ne trebaju, njima se predlaže da pomoć potraže u nekoj drugoj državi.
Strah je najveći neprijatelj. On dovodi do toga da se pacijent povlači u sebe, i da se zadovoljava trenutnim stanjem, na uštrb svog zdravlja, po cenu svog života.
Nije baš prirodno da se čovek zadovolji surogatom života, i da se prilagodi onim što ima, polazeći od one „dobro je, uvek može da bude gore“. To je tačno, ali uvek može da bude i bolje!
Glupomer
Taj boljitak Srbija čeka već dve i po decenije. Porazno je što u svojim redovima ova država ima vrhunske stručnjake u raznim oblastima (od kojih je većina život pronašla u nekoj drugoj državi ili kontinentu), a što je pala na tako niske grane. Pala je zbog politike, politike kao sredstva pribavljanja koristi na ličnom planu. Da je suprotno, i da se nosioci političke moći ponašaju ljudski, odnosno da brinu o građanima, u Srbiji bi davno većina živela punim plućima.
Ključno pitanje je, ko nas može podići sa dna, punog mulja i blata? Likovi su manje više poznati, svako je već imao svoju šansu. Svakog dana slušamo jedno te isto, a realno živi se jako teško.
Nekako stidljivo se protestuje tu i tamo, da li se to građani bude? Ne bih da zvučim pesimistično, pokušavam da budem realan, još uvek većina spava, a sve dok je tako moramo se zadovoljiti ovim surogatom od života. Očigledno je da će nam bolji život doći u vidu kultne serije, za pravi, treba još mnogo godina da prođe.