Danas je najveći zadatak pojedinih ljudi, pre svega takozvanih poslodavaca i političara u pokušaju, da smisle kako da nekoga zeznu. Ko ume da zavrne, taj je maher u svom poslu!
Kao žrtva raznoraznih poslovnih zavlačenja tokom ove i prošle godine, ajd’ da napišem par rečenica, mada je sve već poznato, ali ovde je ćutanje majka. Ja da ćutim nemam potrebe. Elem, odavno mi se gade fraze tipa: „biće“, „videćemo“, „bez brige, javljam se“, „samo se strpi“, „dolazim sigurno“. Nakon njih se po pravilu ne desi ništa od rečenog. Da ne zaboravim da mi se dodatno gadi kada mi neko ironično kaže da sam fin, dobar, odgovoran, pošten, kulturan. Šta treba da budem šljam, huligan, bagra da bih bio poštovan?
Kako god bilo, svi mi „normalni“ koji pokušavamo da sa svojih deset prstiju i mozgom napravimo nešto od i za sebe, sprečeni smo upravo od tih koji sve završavaju mazanjem, pričanjem uverljivih bajki i tapšanjem po ramenu odnosno pretvarnjem smisla u besmisao.
Ne bih sada o konkretnim primerima, ima ih puno, ali bih svakako ukazao na to da prave vrednosti u ovom društvu jedva da postoje. Sve je manje ljudi od reči. Nije ni čudno, u sranjima smo već 25 godina, pa ko se kako snađe. Svako svoje dupe gleda i gazi, gazi i preko mrtvih ako treba, samo da ne ostane bez svih blagodeti koje mu u tim količinama ne trebaju.
Besmislenost je postala suština. Sve što nam se dešava je produkt pojedinca, onog ljigavog i iskvarenog, koji svojim delanjem čini da i oni koji su normalni pređu na stranu ljigavštine, pogaze svoje Ja, jer treba preživeti, po svaku cenu. Plastično i sve češćim rečnikom rečeno, lizaću mu bulju bez obzira što je majmun pametniji od njega ili nje, za siću od 200 evra, bolje to nego ništa. Pritom, dupevlasnik zarađuje najmanje 2000 evra i bulja mu je olizana. Šta ćeš lepše.
Zamišljao sam šta bi se desilo kada bi u jednom trenutku svi robovi u Srbiji stali sa radom? Izgovor bi bio realnost: „radi ti za 200 evra 12 sati 6 dana nedeljno!“. Što je najgore pojedini robovi rade bez plate godinama, mučenici, prosipa im se priča o nekom radnom stažu i penziji! Pa ovde nema ni plata kako treba a kamoli penzija za Budućnost…
Najvažnije je da je nosiocima besmislenosti odlično, uživaju kao bubrezi u loju. Ipak, svemu dođe kraj, pa i besmislenosti, a kada padnu maske moraće da se naviknu na hleb i jogurt, sve jednog dana dođe na svoje. Do tada, ostaću smislen.