Ostao je sam u kafiću. Nije mu bilo jasno kako se to desilo, gde su nestali svi ti ljudi, osećao se kao da ima dve glave pune pitanja bez odgovora. Pogledao je u sat, isticao je poslednji minut datog roka. Zario je glavu u šake, nekontrolisano počeo da plače. Trgla ga je jaka svetlost, mislio je da će oslepeti. Došla je, vratili su je! Smejao se i plakao istovremeno. Nije bilo srećnijeg čoveka od njega. Grlili su se jako dugo, plakala je i ona. Nakon par minuta sreće, neverice i radosti, sela je preko puta njega.
“Znao sam da će mi dozvoliti da te vidim. Uh, dobro je, tu si”.
“Jesam, ali ne znam još koliko ću biti tu”, rekla je veoma tiho i zamišljeno.
“Kako ne znaš, nije valjda da …?”, zenice su mu se raširile.
“Treba da odlučiš kako ćemo dalje, postaje napeto, mnogo smo se opustili… Možda je najbolje da jedno vreme prekinemo, pod velikim smo pritiskom. Napravio si grešku”, nesigurno je to izgovorila.
“I ti znaš za grešku?! Dobro onda, najbolje je da se raziđemo. Mesec dana će nam biti dovoljno?”
“Hoće, da sačekamo da se sve smiri. Onda ćemo biti zajedno zauvek”, u njenom glasu se osećala nesigurnost i strah. Zagrlio je jako. Sve dok nije otišla nisu progovorili ni reč, samo su se grlili i ljubili.
Te večeri nije mogao odmah da zaspi. Ustao je usred noći da popije čašu vode. Svetlost iz unutrašnjosti frižidera bila je dovoljna da primeti čudnu senku na zidu koja se brzo izgubila. Nije bio sam u stanu. Zatvorio je vrata frižidera i počeo panično da se smeje. “Senka” se izvila iznad njega i osetio je tup udarac u potiljak. Usledio je totalni mrak.
*******
Sledeće čega se seća je velika bela prostorija, jako svetlo i on u kapsuli, poput one za hibernaciju u svemirskim brodovima. Znao je da je gotovo. Urlao je da ga puste i da mu dozvole da kaže šta ima, jer je pretpostavljao da će dobiti neku vrstu sankcije, ali “povratku” se nije nadao. Voleo je Zemlju još od prvog dana kada je sleteo na nju, a to je bilo pre 10 godina. Voleo je formu i inteligenciju koju su mu dali, voleo je da bude čovek. Voleo je i nju i sada je bilo sigurno da je nikada više neće videti. Ostalo je samo nekoliko trenutaka do lansiranja i puta bez povratka. “Bolje da su mi oduzeli život, to bi mi bila najveća kazna. Ovako ću biti million svetlosnih godina od nje, na matičnoj planeti prekrivenoj crvenim peskom, beskonačnim dinama i prašinom..”. Nikada sebi nije oprostio što je napravio grešku i iskoristio svoju moć da pogledom usmrti čoveka (za koga je u medijima rečeno da je doživeo infarkt). Osuđen je na večni život. Kapsula je katapultirana. U tom trenutku ljudi sa Zemlje videli su nešto nalik raketi koja je poprilično brzo letela nebom ne ostavljajući trag. On se više ničega nije sećao, postao je tako majušan, jedva vidljiv ljudskom oku…
******
Ona je sedela u kafiću na istom mestu gde je pre mesec dana sedeo on. Saznanje da su ga vratili budilo je u njoj sve one najgore emocije. Ipak odolela je pritisku, izvukla je ono najjače iz sebe, jer je znala da je život na Zemlji neprocenjiv i da ne postoji lepše mesto, kao i da se velike greške skupo plaćaju. Ustala je od stola, podigla ponosno glavu, danas je veliki dan za nju, stižu novi “regruti”. Oči su joj na trenutak skroz pozelenele.
Ostavite komentar