Obradovao nas je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kada je na početku ove korona krize rekao da će svi punoletni građani Srbije kao pomoć dobiti po 100 evra na svoj račun. To je kasnije potvrdio i ministar finansija Siniša Mali, koji je izneo plan pomoći za privredu od 5,1 milijardu evra u periodu od tri meseca. U taj novac bila je uračunata i ta pomoć od 100 evra.
Ali, ne leži vraže, plan je očigledno pao u vodu. Stvarno ste mislili da ćete, ćemo, tih 100 evra dobiti tek tako? E pa, ne može! Mali je 23. aprila objasnio da će tih 100 evra biti automatski uplaćeno penzionerima, ima ih 1,7 miliona u Srbiji, zatim onima koji primaju socijalnu pomoć, a da će ostali punoletni građani morati da se prijave pozivom na broj nekog call centra, i da se jasno i glasno ponize i kažu: „Dajte mi mojih 100 evra, molim vas, udelite mi!“
Te pare, tih 100 evra svakako nam neće iz džepa svog, po prijavi, dati Aleksandar Vučić Veiki i Siniša Mali, već je to novac iz budžeta, znači naš novac. Sada smo došli u tu fazu poniženja da, ako želimo tih bezmalo 12.000 dinara, da moramo da se „overimo“. Da uđemo u bazu ako nas već nema.
Pa naravno, ne može svako ko nije napredan tek tako da dobije pare. Idu i izbori, mora da se zna, malo jasnije ko je za koga, a ko je u protivU koga, što bi rekao Vuk.
Zar nije bilo logično da nam svima legnu pare na račun, pa ko ne želi preusmeri ih nekome ili ih vrati državi? Bilo je logično, ali na taj način se ne ponižavamo i ne autujemo čiji jesmo, a čiji nismo.
Ja sam svašta isplanirao sa toliko velikim parama. Najpre da poplaćam sve račune, a posle da podignem od svog nekog honorara još neku siću od evrića, da bih kupio da jedem. Jedemo, ima nas četvoro u kući, i papagaj Pera peti.
Kad ono sada treba da pozovem call centar i pretpostavljam da kažem (moram malo da maštam):
– Dobar dan, ja sam, Miljan Paunović, da… Da, punoletan sam.. Da, živim u Srbiji, pa ne zovem vas iz Kine… Da, hoću 100 evra… Da, neću sendvič… Pa neću sendvič hoću obećanih 100 evra da platim račune. Ne, neću izaći na izbore… Kako zašto neću, pa neću, kakvo je to pitanje?… – poludim i prekinem vezu.
Eto, kako god da okrenemo na kraju spadnemo na dno. Opet je do nas. Ljudi teško žive i 100 evra nije malo. A cena poniženja ume da bude i niža, tako da, pozovite, uzmite novac ako vam je neophodan. Nije to tolika sramota, sramota je to što nam stalno daju lažna obećanja.
Ostavite komentar