Praznik u Rimu bez Odri i Gregorija

U naredna dva dana šetali smo Rimom, to je bio naš praznik, bez Odri Hepbern i Gregori Peka. Ne mogu da kažem da je bilo besciljno, nastavak obilaska „večnog grada“ posvetili smo trgu Navona. I tu je naravno bilo sveta, te je prilično teško napraviti neku fotografiju, a da neko ne uđe u kadar. Nije to toliko ni važno, koliko je bitno videti srećne i bezbrižne ljude iz raznih krajeva sveta. To ne znači da oni nemaju probleme, ali kada se otputujete negde, problemi se zaborave, ljudi se druže, ne gleda se ko je odakle, nekako se ta mržnja koju godinama ulivaju svetski lideri među nama običnim smrtnicima ne oseća.

Na ovom trgu nalazi se fontana Četiri reke, koja je simbol četiri reke kontinenta – američkog Rio de Plagta, evropskog Dunav, azijskog Gang i afričkog Nil. Ova fontana se nalazi zapadno od čuvenog Panteona „hrama svih bogova“. Ovaj hram je jedinstven po svojoj neobičnoj kupoli, koja na vrhu ima rupu, krug, prečnika devet metara. Ovo je najočuvaniji spomenik antičkog doba Rima, koji je u sedmom veku pretvoren u crkvu.

Veličinu ovog zdanja shvatite kada ste unutar Panteona i pogledate kupolu, koja je ukupnog prečnika 43 metra, te je tako šira od one čuvene kupole bazilike Svetog Petra u Vatikanu. Ne drže je potporni stubovi niti bilo kakva viseći elementi i zbog toga je ona jedinstvena u svetu, navodi se u arheološkim knjigama. Sunčevi zraci prolaze kroz otvor na vrhu, naravno to isto važi i za kapi kiše. Legenda kaže da je rupa na vrhu kupole ostavljena iz dva razloga. Ne znam koji je bitniji, ali mi pre deluje da je onaj koji ukazuje na izdržljivost, jer bi u suprotnom kupola pala – kako je sve to urađeno tada, ideju nemam. Drugi, kao mesto odakle su se ljudi molili, kroz taj otvor ka nebu bili su povezani sa bogovima. Inače u ovom hramu se nalaze renesansne grobnice čuvenog slikara Rafaela, njegove ljubavnice, arhitekte Baldasara Perućija i prvog kralja Italije. Sa ove distance, pokajao bih se da nisam video ovo zdanje, koje je nekako u senci Španskih stepenica, na primer.

E te stepenice, osim što su stepenice, nisu ostavile nikakav poseban utisak na mene, možda zbog velike gužve, onoliko fotografisanja, poziranja, to sve influenseri i trendseteri. Veći utisak na mene je ostavio izlog prodavnice čuvenog modnog brenda Prada, koji se nalazi u blizi ovih stepenica (i svi poznati svetski modni brendovi su u toj ulici), i suknja od 4.100 evra. Gledao sam u cenu onoliko, brojao nule, tačke, zareze, ma toliko! U prodavnici pored ima jeftinijih suknji, za samo 2.050 evra, čisto da znate, da se ne zaletite odmah u Đavola koji ne nosi Pradu. Uglavnom, nezaboravno.

Prošetali smo i do Trga Popoli, jedinstven po gradskom teatru na otvorenom, koji se na moju žalost rekonstruisao. Ali, dobro, videli smo centralni obelisk, visok 24 metra, potiče iz Egipta iz vremena Ramzisa II, pazite sada – 13. vek pre nove ere! U Rim ga je doneo nama poznat Avgust i postavio u Cirkus Maksimus, a papa Sikst V premestio ga je na ovaj trg 1589. godine. Sa pogledom na obelisk seli smo u restoran na kapućino i espreso, nešto malo posle 12 sati, i zamislite bili smo usluženi, niko se nije ljutio na mene što sam poručio kapućino u „neprikladno vreme“.

Poslednjeg dana uputili smo se u čuveni zamak – tvrđavu Castel Sant’ Angelo, koja je dobila ime po papi Grguru Velikom, 590 godine, koji je imao viziju Arhanđela Mihajila kako se spušta na kupolu i vraća mač u korice, i na taj način označava kraj kuge. Anđeo, statua, nalazi se na vrhu kule, sa koje se pruža nezaboravan pogled na ceo Rim. Ova tvrđava je dugo bila bastion vojne odbrane od napadača na glavni grad Italije, te možete videti topove i topovska đula dok se penjete ka vrhu, ali i galebove na zidinama zamka, što me je potpuno iznenadilo i očaralo. U zamku se nalaze stari Papski apartmani, ali i tamnice, kao i sprave za mučenje i egzekuciju. Takođe Castl Sant’ Angelo je poznat i po zadnjem činu Pučinijeve opere Toska, sa čijeg je vrha u smrt skočila heroina ovog komada.

Nakon zamka otišli smo i do najvećeg rimskog stadiona Cirkus Maximusa, koji deluje kao veliki hipodrom, a u čijoj se blizini nalaze i čuvena Bocca della Verita, odnosno „usta istine“. Vraćam se na početak teksta, i čuvenu scenu iz filma Praznik u Rimu, gde su baš na ovom mestu Odri i Pek snimili legendarnu scenu. Zanimljivo je da Pek glumi novinara, a ona princezu. Gurnuli smo i nas dvoje ruku u čuvena „usta istine“, koja vam pojedu istu ukoliko ne govorite istinu. Inače ova atrakcija se nalazi u sklopu crkve Santa Marija Kosmedin posvećena Devici Mariji. Izgrađena u šestom veku, služila je kao đakonija u oblasti grada naseljenom grčkim imigrantima, slavila je istočne obrede i trenutno služi melkitskoj grčko-katoličkoj zajednici u Rimu. Ne deluje impresivno kao većina bazilika, oseća se u njoj duh pravoslavlja. Sišli smo i u Hadrijanovu kriptu, koja deluje baš jezivo, čak se oseća i onaj ustajao miris…vrlo autentično.

Praznik u Rimu smo završili simbolično na Trgu Venecija, mestu odakle sve kreće i gde se sve završava u „večnom gradu“. Sve u svemu, svetski putnik je bio u pravu onomad kada mi je rekao „ako nisi za života posetio Rim, kao da nisi ni živeo“.