03.12.2013.
Došao je i poslednji mesec u ovoj, barem meni, ludoj godini. Ove 2013. napravio sam par dobrih poteza u životu (upoznao neke nove mudre ljude, redukovao smarače i ljude negativnih misli, odradio jedan dobar umetnički projekat…), a na jednom od njih upravo radim sada.
Naime, u većini situacija, bio sam ja taj koji je zvao ljude da vidi kako su, šta rade, jer volim da čujem od njih, a ne da mi prenese detalje iz njihovih života na primer alapača Mileva. Dao sam sebi, a i njima, dva meseca, da vidim ko će me se setiti. Taj vremenski period upravo ističe, a rezultat me uopšte nije iznenadio! Javilo mi se petoro, sada mogu da kažem pravih prijatelja (u tu brojku ne računam troje ljudi sa kojima se čujem skoro svakodnevno).
Razmišljam, da li sam ja kriv što je to tako? Da li je u mojim godinama, 36, petoro ljudi koji su setili da me pozovu, pre nego ja njih, malo, dovoljno ili mnogo? Znam, svi smo u frci, gužvi, vreme leti, jurimo ne znam ni ja za čim i kim, i kada sednemo da odmorimo shvatimo da je prošlo mesec, šest meseci, godina…
Ali, tu su nove tehnologije, i društvene mreže, poput sada već starog Fejsbuka. Tu provedem npr. četiri sata dnevno, uglavnom u prepodnevnim satima, dok pišem ili se informišem… I vidim ko sve postuje raznorazne vesti, slike, misli, pa i bljuvotine… Shvatim, da uglavnom ja prvi kontaktiram nekoga od njih, kada se taj moj „Fejs friend“ ne seti da ‘lajkuje’ ili ‘inboksuje’ mene. S obzirom da imam oko 160 prijatelja, porazno je da me samo desetak njih pita kako sam i šta radim preko ove mreže od milijardu i kusur „prijatelja“. I onda skapiram zašto je to tako! Što bi me uopšte neko i pitao šta god, kada vide – moje postove, slike, izjave, blogove…Fejsu, hvala ti.
Ovih dana, upravo preko Fejsa, kontaktirao me moj drug iz srednje škole. Nismo se čuli ili videli cenim 17 godina! I cimne me on na mob., i kaže da ga nervira to što više nikog ništa ne možeš da pitaš, što su se svi nekako otuđili, povukli, i što su mnogi ljudi postali ili ostali zli (inače, on je radio jedno vreme u jednoj od zemalja EU i čovek pravi poređenje). Objasnim mu ja kako svako gleda svoje dupe u Srbiji zemlji. Ljude je strah kada ih pozoveš da ćeš odmah nešto da im tražiš, i da su pojedini zli zato što im se sebičluk uvukao u kosti, pa i kada ih upitaš za neki savet ili ponudiš nešto (npr. poslovnu ideju) oni beže od tebe ko đavo od krsta – odnosno ćute, ignorišu te, i nevaspitano-nekulturno ne daju odgovor… Govorim ja mom školskom dalje kako smo nažalost toliko prepušteni sami sebi, da ako smo malo racionalni i svesni nebuloza oko sebe, možemo lako da vidimo koliko su ljudi pre svega postali sebični i zli.
I onda se ja pitam gde su mi prijatelji? Gde sam ja za njih? Setim se da sam par miliona puta odlagao ispijanje kafe ili piva sa meni dragim ljudima, baš zbog pomenutih zloća sa uglavnom lepim osmehom, koji su neumorno upravljali mojim vremenom, i sada se zbog toga kajem. I zato me ne čudi što me je pozvalo samo petoro prijatelja za dva meseca. Bilo bi dobro da ih je više, jer svaka iskrena komunikacija je dragocena, naročito ona koja počinje sa: „Gde si druže, kako si, šta radiš?“. A nije teško tako započeti razgovor, iako smo u frci, trci, buci…
Ostavite komentar