Postoji novi trend u međuljudskim odnosima, naročito između prijatelja koji jure karijere i ostavljaju prijateljstvo po strani… Ja bih to onako prosto i pristojno nazvao „uvlačenje“ šefu u stražnjicu, iako on ili ona u javnosti nisu omiljeni likovi, odnosno rade na štetu građana.Naime, dešava mi se sve češće, da ne mogu da kažem šta mislim o pretpostavljenima mojih prijatelja, naročito ako je to negativno. Pojedini meni dragi ljudi bukvalno se uvrede ako bocnem kompaniju, gazdu, političkog idola za koga rade, i nakon kraće polemike, na kraju, ja ispadnem kreten.
Da se razumemo, ja volim svoje prijatelje, ne moram i njihove gazde, posebno ukoliko je nadaleko poznato da su muljatori, prevaranti. Ako je poslodavac ok, što kapiram kao nije se prodao nikome, vredan je, ne laže i maže po medijima, onda donekle i razumem to uvlačenje u stražnjicu. Ali da neko izgubi prijatelja zbog radnog mesta i šefa balvana i da mu se uvlači sa zadovoljstvom – pa i to mi je donekle jasno! Naime, ljudi su u stanju da naprave katastrofalne greške iz straha!
„Zašto bismo se više družili ukoliko ti ne ceniš i ne voliš mog šefa i ne podržavaš njegovu političku opciju, pa moj gazda je sve što imam! Nismo više drugari“. Dobio ja šamarčinu. Razumem. Ja ne dajem platu, dobro radno mesto, beneficije, uslove za lagodan život u ovom pokušaju od istog i logično je da budem eliminisan. Šef je „pravi prijatelj“, ali šta kada istekne ugovor? Tada se „prijateljstvo“ raskida i on odjednom postaje sve najgore (da ne nabrajam, biću pristojan). U međuvremenu je pravi prijatelj možda ispario… Nastala šteta je nenadoknadiva!
Dok jurimo karijere treba da budemo svesni jedne istine – šefovi, gazde, dođu i prođu, a iskreni prijatelji ostaju. Vi sada razmislite kako ćete reagovati kada se povede priča o vašem šefu ili mestu gde radite.
Ostavite komentar