Jednog snežnog dana u aprilu pročitao je na banderi oglas: „Potreban radnik u call centru. Prethodno iskustvo nije potrebno. Pozvati na broj 063….“. Pozvao je odmah.
– Dobar dan, zovem povodom oglasa…
– Dobar dan gospodine, kako ste nas našli?
– Video sam oglas na banderi…
– Kako mislite na banderi?
– Pa tako lepo. Zalepljen na jednoj banderi tu u kraju gde živim. Nadam se da sam pozvao pravi broj.
Za trenutak su proverili brojeve, sve je bilo u redu. Nastavili su razgovor.
– Ne znam otkud mi na toj banderi ali nema veze. Dođite sutra u 9 sati, dobili ste posao! Čestitam!
Veza se naglo prekinula taman kada je hteo da pita „kako, zašto, ne znate ni kako se zovem, o čemu se zapravo radi…“. Dok je razmišljao, dobio je SMS sa adresom na koju treba da se pojavi narednog jutra.
Rešio je da zaboravi celu priču, jer je delovala neozbiljno. Prespavao je naredno jutro. Probudio se oko 11 sati i pogledao u svoj „mutiran“ telefon. Imao je šest propuštenih poziva u razmacima od po 10 minuta, sa istog broja. I jednu SMS poruku. Pre nego što je otišao do toaleta protrljao je jako oči ne bi li mu se razbistrio vid i pročitao poruku.
„Poštovani, s obzirom da se niste pojavili na radnom mestu u 9 sati, obaveštavamo Vas da ste propustili veliku šansu. Naime, učestvovali ste u eksperimentu koji smo nazvali ‘Šansa za znatiželjne“. O tome šta bi bilo da ste došli u zakazano vreme, nekom drugom prilikom. Izvinite na uznemiravanju i hvala Vam“.
******
Mesec dana kasnije ispijao je kapućino u bašti jednog poznatog beogradskog kafića dok je čekao drugaricu. Nagovestila mu je viber porukom da ima lepe vesti. Pretpostavljao je da se radi o poslu, jer oboje nisu mogli da pronađu adekvatan angažman skoro dve godine nakon završetka fakulteta. Njegove misli prekinuo je poznat, pomalo piskav glas.
– Ćao druže! Nadam se da me ne čekaš dugo, muka mi je više od ovog saobraćaja – zračila je pozitivnom energijom.
– Ne, stigla si taman na vreme, ja uvek dođem ranije… – nervozno je vrteo kutiju sa cigaretama. Ona je to primetila.
– Nema potrebe da budeš nervozan. Znam da te zanima šta se desilo! Pomalo je ludo, ali i ja sam blesava pa sam rizikovala i uspelo je!
– Hm, pretvorio sam se u uvo! – jedva je čekao da čuje tu „ludu priču“.
– Krenuću iz početka. Pre mesec dana šetam ja tako ulicom i na banderi naletim na jedan oglas, piše traže radnike u nekom call centru…
******
Popio je kapućino do kraja. Pozvao je konobara da naplati. Mladić u radnoj uniformi se osmehnuo dok je stavljao praznu šoljicu na tacnu…
– Kakav je danas bio kapućino gospodine Blagojeviću?
– Odličan, kao i svaki put.
– Pišete novi roman? – konobar je bio znatiželjan.
– Da, pišem, upravo sam smislio naslov, ali ne smem da vam kažem, danas je puno lopova, nije kao u ono vreme… – simpatični čikica je namignuo prijatnom konobaru.
– Obećavam da nikome neću reći, pročitao sam sve Vaše romane. Ja sam Vaš veliki fan! – ponosno je rekao konobar.
– Da, ‘fan’. Hvala ti puno – ustao je sa stolice, osmehnuo se konobaru i otišao nekim drugim poslom…
******
Televizija Art sa svojim specijalizovanim programom iz oblasti kulture ugostila je čuvenog pisca Arsena Blagojevića. Njegov novi roman pod nazivom „Propuštena šansa“ izazvao je veliku pažnju.
– Kako ste došli na ideju da napišete ovaj roman – postavila je klasično pitanje voditeljka emisije.
– Jednog dana, moj unuk mi je ispričao priču kako se nije javio na ponudu za posao u jednom call centru. Njegova drugarica se javila… Sada više nije živa.
– Znači priča je prema istinitom događaju? – ozbiljnim tonom je upitala voditeljka.
– Da, s tim što posao nije bio ni u kakvom call centru, već se radilo o trgovini ljudima -decom, o čemu ovaj moj roman i govori.
Kamera je zumirala umorno lice gospodina Blagojevića, čiji je unuk ostao živ jer je propustio šansu…
Odlična priča.