Prvi put sa konjem na jahanje (I deo)

Još kao klinac imao sam želju da jašem konja. Okupiran tada kaubojskim filmovima i starim dobrim Džon Vejnom, netremice sam gledao kako juri na konju zlikovce i naravno pobije ih sve. S obzirom da sam rođen u gradu gde nije bilo hipodroma, moja želja za jahanjem je ostala pusta sve do pre desetak dana…

„ST“ u pet gradova Srbije

Skočio sam do plafona kada mi je žena rekla da je uzela neke vaučere za školu jahanja na beogradskom hipodromu. Super, po prvi put u modernoj istoriji jahaću konjića! Konačno, pomislih. Kako se približavao taj dan, uzbuđenje je raslo, pitanja i strahovi su se množili. Da li ću uspeti da se popnem? Jao, šta ako smotan padnem! Hm, šta da radim ako krene konjić da juri kao u kaubojskim filmovima i otrgne mi se kontroli?! Onaj jedan pao slomio kičmu… Ne volim kada mi mozak tako radi da se sve nešto preispitujem unapred. Nisam mogao dugo da filozofiram, dan jahanja je došao brzo.

Baš je bilo vruće, upekla zvezda iako leto zvanično nije došlo. Zaboravio sam koliko je veliki hipodrom, deluje beskrajno, dok sam hodao po pesku gde obično konji jure, pitao sam se koliko mu treba vremena da optrči jedan krug. Stigli smo do mesta predviđenom za jahanje. Konji su tu. Koji li je moj? Sremac, tako dečka zovu, predstavio mi je „konjića“ po imenu Goku (izvinjavam se ako sam pogrešno zapamtio ime, ali neka bude tako). Gledam ja Gokua, gleda on mene pomalo nezainteresovano i najverovatnije misli: „Jao, saće i ovaj da mi se penje po grbači, smor“.

„Dobar vam dan, došli ste u kratkim pantalonama, konji se ne jašu u bermudama“, reče Sremac onako malo strogo.
„Niko mi nije rekao šta da obučem, odakle ja znam, nema veze, ako zbog toga ne mogu da ostvarim svoj san…“ – tužno sam ga pogledao.
„Naravno da možete, ali da znate za sledeći put. Uzmite onu kacigu za glavu“, pokazao mi je rukom na njih.

Gledam one „kape“, leleeee, kao džokej ću da budem! Uzmem kapu, kacigu, šta već, stavim je sav ponosan na glavu kad ono ne mogu da je zakopčam onaj kaiš koji ide oko brade! Prvi blam. Na svu sreću Cvetić je pošla sa mnom (valjda da vidi moje blamove) i namestila mi kaiš od kacige uz opasku da sam smotan (dobro to znam!). Čekao me je ogroman zadatak, da se popnem na konja!

Ovako sam ja to zamislio. Odmah sam snimio da su one „pedale“ koje vise sa sedla na konju visoko, znači nemoguće je popeti su jednostavno kao uz stepenice. Snimio sam kada smo dolazili tribine odmah tu pored mesta predviđenog za jahanje, i opustio sam se: Znači ovako, ja ću se popeti na tu tribinu, taman toliko da stanem na tu jednu pedalu, onda lagano prebacim drugu nogu preko konjića i na njemu sam! He, prosto kao pasulj!

Knjige i odmor

„Hajde Miljane“, reče Sremac, “stanite tu pored konja i uhvatite se obema rukama za sedlo“.

Ništa je njega nisam razumeo, gde pored, pa ne mogu bočno da skočim, nisam ja Tom Kruz! On me dečko postavi kako treba, i stane iza mojih leđa, a ja sam se obema rukama uhvatio konju za sedlo, kao da se spremam da ga preskočim, s njegove bočne strane naravno, jer konju se nikada ne prilazi od pozadi (moj pokojni deda je jednom prišao, i odleteo jedno tri metra, ali to je neka druga priča).

„Sada savijte levu nogu u koleno i ja ću vas podići, a desnom odmah opkoračite konja i bićete u sedlu, jasno?“

„Da, da, jasno“, šta je bre jasno, pa idem stomakom na konja?! Dok sam ja pomislio na to, osetio sam kako lagano idem u vis, već mi je desna noga bila na Gukoovim leđima, hitro sam je prebacio na drugu stranu i dok sam se opasuljio bio sam u sedlu! Jupi!Popeo sam se!

Au, al’ je ovo nestabilno u p… materinu! Aaaaa, nema one kuke na sedlu da se držim za nju! Konjiću bre, ne gegaj se, još se nisam ni popeo, a popiću pesak!

Nastaviće se…