Dok sam šetao Zaječarom, gradom u kom sam rođen i gde sam proveo 24 godine svog života, učinilo mi se kao da sam živeo u nekom drugom mestu. Par dana kasnije, bio sam siguran da je to tačno.
Putovanje kroz vreme (I deo): Mrtvilo
Poznat kao grad na ušću dva Timoka (Crnog i Belog), po bardu jugoslovenskog glumišta Zoranu Radmiloviću, čuvenoj pivari, Romulijani, Gitarijadi, ali i velikom jesenjem vašaru, Zaječar je, slobodno mogu da kažem, bio motor istočne Srbije. Danas radi u leru, i to ne tvrdim samo ja, već i ljudi sa kojima sam razgovarao, a njihovo mišljenje je da je Zaječar „izgubio dušu“, da je sve „na mišiće“ i da je pravi život jako surov, obogaćen pukim preživljavanjem.
Uzrok je poznat, ista bolest koja je zahvatila ovaj deo naše „države u pokušaju“. Ne bih dalje širio temu, ulazio u detalje, jer se osećam najmanje krivim što je moj rodni grad spao na niske grane, da ga oplakujem neću, ali da verujem da će se kao Fenix podići iz pepela, hoću.
Da bi Zaječar bio življi kao i ljudi u njemu, a s obzirom da svakodnevno „pomeramo granice istorije“, mogli bismo za početak da napravimo malo bolje putokaze po Srbiji, da bi se čulo za pojedine gradove, mesta, reke, planine. To bi po prvi put u modernoj istoriji bilo dobro, jer ne možemo govoriti o napretku, ukoliko nam temelj nije dobro postavljen.
Na primer, iz Beograda na putu ka arheološkom nalazištu Viminacijum kod Kostolca, ima par znakova koji nam pokuzuju kuda da idemo. Kada se odvojimo sa glavnog puta, na raskrsnici nema table koja bi nam jasno pokazala gde da skrenemo! Samo je postavljeno skretanje za Požarevac. Ako želimo da privučemo turiste, hajde za početak da im pokažemo gde i kako da stignu do cilja.
Kod premijera na jutarnjoj kafici
Viminacijum je jedno od blaga Srbije. Osim impresivnog mauzoleja, termi i vojnog garnizona nekadašnje moćne rimske imperije, zastaje dah od ostatka mamuta starog milion godina! Vika je pronađena prilikom povlačenja Panonskog mora, i kompletno prebačena na mesto gde se danas nalazi. Ovo nalazište je šansa za Srbiju, kao i pomenuta Romulijana. Međutim, tog dana kada smo otišli u obilazak, očekivao sam stotinak ljudi. Bolje da ne kažem koliko nas je bilo. Vodič kaže da ume da dođe po 400, 500 posetilaca dnevno, te sam odlučio da verujem u to.
Potencijal Srbije je ogroman, ali zapuštenost pojedinih mesta je impresivnija. Putevi su uglavnom „našminkani“, posebno oni drugog reda koji i vode do pojedinih prirodnih lepota i znamenitosti. Raduje to da su putari učestaliji, pa poprave koliko se može, ali krpljenje nije isto što i kompletno obnavljanje posebno magistralnog puta od Golupca do Kladova (gde se nalazi veličanstvena Đerdapska klisura).
Svedoci smo najava da će nam biti bolje od sledeće godine (kao što nam je „bilo bolje od 2014“), što spada u domen naučno fantastičnog filma. Biće nam bolje kada ovaj mali deo nasleđa počnemo da koristimo kao ljudi, a ne kao zarobljenici političkih i ideoloških vlasnika.
Kraj