Većina nas hrli u bioskope da pogleda neki novi blokbaster iz holivudske kuhinje, čiji je glavni cilj da zaradi što više miliona, pa i milijardi dolara. Ali, na svu sreću, postoje i druge produkcije pre svih u Evropi i Aziji, nezavisne, koje snimaju filmove gde je glavni akter običan čovek, bez ikakvih supermoći, koje bi možda rado iskoristio da reši sve probleme.
Dok je napolju sunce sijalo toliko jako da je u hladu izmereno 40 stepeni celzijusovih, imao sam vremena da pogledam dva filma. O jednom sam ranije čuo dosta dobre kritike, a na drugi sam slučajno naleteo. Počeću od drugog.
S obzirom da nisam filmski kritičar, osvrnuću se kao filmofil na španski film „Skriveno lice“, u originalu “ La cara oculta“. Ovo ostvarenje izašlo je 2011. godine, a ja sam šest godina kasnije imao priliku da pogledam film sa jednom veoma zanimljivom temom: ljubomora. Ukratko, glavni junak, maestro Adrian, nakon završenog koncerta dolazi kući i zatiče poruku da ga je devojka napustila. Očajan, hvata se flaše, nakon nekoliko viskija izlazi u grad, nastavlja da pije i upoznaje Fabijanu, konobaricu. Veoma brzo ulaze u strastvenu ljubavnu vezu. Ona sve više vremena provodi u njegovom domu, i počinju da se dešavaju čudne situacije, ona misli da njih dvoje nisu sami. Događaji koji su usledili dali su ovom filmu ono što je potrebno da bi bio dobar: napetost i obrt.
Da vam ne bih prepričavao radnju jer to i nije cilj ovog teksta, moj zaključak je da je reditelj i jedan od scenarista Andre Baiz odradio odličan posao. Prikazao je šta mogu sumnja i ljubomora da urade za veoma krakto vreme, i ovaj fenomen razradio na jedan dugačiji način sa porukom: rezultat namere nije uvek onakav kakvim ga očekujemo i priželjkujemo, naprotiv – može biti čak i koban.
Trebalo mi je godinu dana (bolje zvuči nego šest godina) da sednem i pogledam iranski film Razvod (A Separation), koji je zaradio i Oskara za najbolji strani film. Kao i prethodni i ovaj film je iz 2011. godine. Bez obzira što je radnja smeštena u Iranu i što su u pitanju druga kultura i vera, porodični problemi su isti. To je pokazao i ovaj film reditelja i scenariste Ašgar Fahadija. Pitanje morala i religije je veoma dobro obrađeno, te kod jedne od glavnih junakinja sve vreme vidimo sukob morala i vere – kako i da li da uradim nešto loše, a da budem moralno i spiritualno čista? Glavni junak je rastrzan između supruge koja je zatražila razvod, ćerke koja se ne miri sa tim da njeni roditelji žive razdvojeni i oca koji boluje od Alchajmerove bolesti. To kao da nije dovoljno, te njegov život dodatno zakomplikuje negovateljica njegovog oca. Sam kraj filma i odluka ostavljaju gledaoca zatečenim.
„Razvod“ će svako doživeti na svoj način. Iz njega će svako izvući pouku ili poruku ovakvu ili onakvu, ali mislim da svi koji su pogledali ovaj film imaju na umu jedno: zbog naših loših postupaka deca najviše ispaštaju.
Ostavite komentar