Jednom prilikom mi je jedan čovek, svetski putnik, rekao, ako za života ne posetiš Pariz, Atinu i Rim, kao da ga nisi ni živeo. Atina je još uvek na čekanju, o Parizu sam pisao ovde naširoko, nezaboravan je, a Rim, pa došao je na red i „večni grad“, i to u poslednjoj nedelji marta ove godine.
O Rimu postoji toliko tekstova, knjiga, spisa, naučnih radova, da ja nemam šta tu mnogo novog da vam kažem, samo ću vam reći da je na mene ovaj grad delovao „od sjaja do očaja“, mada prednost dajem sjaju. Da li mu je masovni turizam oduzeo dušu, ne znam, ali nešto mi je falilo (još uvek ne znam tačno šta, ili je došao brzo na red nakon što sam video drugu dimenziju života u Danskoj i Švedskoj – što je bliže mom temperamentu i shvatanju života). Možda mi je smetalo onoliko policije i karabinjera, žandarmerije, pmada su svi oni su vrlo ljubazni kada ih pitate za pomoć.
Ne, nisu mi smetali radovi u godini jubileja Vatikana, daleko od toga da je ceo grad u skelama i raskopinama, nije, na četiri mesta smo primetili tako nešto, ostalo je sve kako treba, arheološko nalazište na otvorenom, najveće na svetu verujem. I tu je poenta večnog grada, po tome je jedinstven, jer na svakom koraku se oseća to nešto „istorijsko“, uklesane su priče stare više od dve hiljade godina.
Rimski forum, Koloseum i Vatikan su pod obavezno. Ko ode u Rim a ne vidi ova tri impresivna istorijska mesta, kao da nije ni bio. Sve ostalo je treba videti, ali i ne mora (ako ste tamo na dan, dva). Da razbijem dve zablude. Rim uopšte nije mali! Ima tu de da se hoda prilično. Dnevno smo prelazili po 20-ak kilometara, i videli smo (skoro) sve što smo želeli za četiri dana, ali smo uvek kada je to bilo potrebno koristili gradski prevoz. On je relativno očajan kao beogradski, metro imaju, ali nije nešto specijalan. Saobraćajne gužve velike, i tu je ovaj grad kod mene pao, i to prilično. Ali nisam otišao tamo zbog vožnje gradskim prevozom, a ni zbog hrane, već da vidim svetska čuda koja sam pomenuo.
Što se hrane tiče biću veoma jasan, jer me mnogi pitaju gde da jedu u Rimu! Hm. Kao što rekoh nismo išli da jedemo tamo, gde god smo seli hrana je bila super, i cene takođe! Imate parče pice koje je jeftinije, ali restorani nisu nešto jeftini, ipak je to metropola, a kada ogladnite ne verujem da ćete pešačiti još sat, dva, baš do mesta gde bi trebalo da se klopa po preporuci, jer valjda ako niste tamo ručali kao da niste ni bili u Rimu. Tako da posetite specijalizovane sajtove za „food tour“ u Rimu ako vam je to bitno (a i zašto ne bi bilo, svako od nas ima nešto u čemu uživa), i nećete pogrešiti. Paste, pice, kapućino i sladoled su ok, ako mene pitate gde god jeli. Trastevere (u prevodu „preko Tibra“, deo gde su se naselili prvi Rimljani) ako stignete da obiđete, tu negde klopajte, provereno dobro.
E sada, punog stomaka, da skoknem do Koloseuma, sa kojim sam se još kao klinac upoznao u knjigama istorije. Znate kako, ogroman je. Lažem, nije ogroman, preogroman je! Mogao sam da ga uporedim sa onim iz El Džema u Tunisu, i ovaj u Rimu je na primer kao Jokić naspram mene. „Katastrofa“ kakva je to kolosalna građevina, a tek kada pomislim koliko je tu ljudi, gladijatora, pobijeno zarad zabave diktatora, pardon imperatora, cezara, mase ljudi željnih zabave ili koga već. Oko njega gužva je bila prilična, ali ne tako strašna, obavezno online kupite kartu sa vremenom ulaska i nećete čekati u redovima. Unutar arene postoji izložbeni deo gde se možete informisati kako je sagrađen, čemu je služio, kako je preživeo Drugi svetski rat… Pogled na samu arenu i podzemne hodnike je nezaboravan, i tu smo proveli jedno pola sata, obišli ceo krug, uslikali se dovoljno puta i upijali svaki trenutak. I dalje ne verujem da je to neko sagradio tada na taj način, bez moderne tehnologije.
Pre Koloseuma, posetili smo Trajanov forum, gde se nalazi istoimeni stub visok 32 metra, zatim tržnica, muzej, sve je to na otvorenom, i podseća na arheološka nalazišta koja i mi imamo u Srbiji. Iz ovog otišli smo preko puta u čuveni Rimski forum, gde se nalazio prvi rimski Senat, tu je i oltar Julija Cezara, Titov slavoluk, najstarije drvo masline, brežuljak Palatin, sa koga se pruža pogled na forum i Koloseum. Preporuka je da prvo obiđete ove forume, pa potom arenu gladijatora, shvatićete i sami zašto. Šetnja kroz „srce rimske imperije“ je jedan od onih doživljaja koji se ne zaboravlja, iako je prilična gužva.
Poneti obavezno flašicu vode i neki sendvič, jer u samom arheološkom kompleksu nema kioska ili nešto slično, što je naravno logično.
Zatim smo se uputili u crkvu Svetog Petra u okovima, gde se nalazi Mikelanđelova statua Mojsija, još jedno remek delo velikog majstora. Ova crkva nam je bila uz put, od Koloseuma, do bazilike Svete Marije Velike, u kojoj će po svojoj želji, biti sahranjen papa Franja. Da je to tačno, primetili smo još na ulazu, prolazi se obezbeđenje, skeniranje… Ništa novo, ali možda malo previše, i na tom trgu ispred crkve je priličan broj uniformisanih lica. Bazilika zrači svojim sjajem, kao i većina ostalih, te i ne čudi što je aktuelni papa baš nju izabrao kao mesto „svog groba“ (ako se to uopšte bira po raskoši).
Nakon što smo polu-izbezumljeni izašli i iz ove bogomolje, slutili smo da nas već narednog dana čeka novi šok, koji se zove Vatikan.
Nastaviće se…
Leave a Reply