Sve je isto samo smo promenili brojke, umesto 2019 sada je 2020. Dobro, možda nije svima sve isto, ali ovde kod nas i u okruženju ništa se specijalno ne menja na bolje. Na gore smo navikli i na tome se radi sve vreme, pa i kada su novogodišnji i božićni praznici. Nema mirovanja, zašto bi uopšte bili mirni oni kojima posao da proizvode nemire.
Vanredno stanje u Crnoj Gori povodom zakona o veroispovesti se ne smiruje. Ne bih mnogo da ulazim u detalje, ali država kada se osamostali sve što smatra teretom iz prošlosti gleda da modifikuje, da odstrani ali i da uništi ako je potrebno. Kada se u u sve to umešaju političari koji nam decenijama kroje sudbinu, onda znamo šta je moguć proizvod, uglavnom ništa dobro. Nije me uopšte iznenadilo buđenje navijača (čitajte huligana) i pokušaj paljenja crnogorske zastave u Beogradu. Zašto bih bio iznenađen, pa to je tako normalno u državi gde i političari pale zastave, poput čuvenog dr Vojislava Šešelja. Kada to učini nastane malo buke i nikom ništa. Pokušajte vi da zapalite bilo čiju zastavu, a da niste pod zaštitom države (ne biste voleli da saznate posledice, zato ako niste poslanik ili navijač, pardon huligan, ne činite to).
Bez obzira na to da li verujemo ili ne, ovaj slučaj pokazuje da se ta ljudskost o kojoj stalno govorim potpuno izgubila. Postoji tu manjina koja misli svojom glavom, koja nešto pokušava da spase, oni žele da ukažu na to da svi treba da budemo ljudi, posebno ako smo nekada živeli zajedno i delili sve brige i sreću. Ali, ne ide to više tako, ovaj svet definitivno srlja sve brže u propast, a mi mali ljudi ne možemo izgleda da sprečimo to posrtanje i da stvorimo lepo mesto za život.
Prosto je nemoguće da se država ne meša u pitanja crkve, kao i da se crkva ne meša u pitanje države. Govorimo o dve veoma jake i bogate institucije, te kao i u životu – bogati sa bogatima, siromašni sa siromašnima. Veoma prosta podela. Sekularizacija je ostala samo reč i počinjem da verujem da je nikada nije ni bilo, već samo se deklarativno govori da su ove dve institucije odvojene.
I kako sada očekivati od ove godine u koju smo tek ukoračili nešto dobro? Pokušavam da se setim šta se dobro desilo ili šta je dobro najavljeno da će se desiti? To svakako nije SNS plan razvoja Srbije do 2025. godine, nisu ni parlamentarni izbori koji nas očekuju u aprilu, a daleko od toga je i izgradnja nacionalnog stadiona od 250 miliona evra dok decu lečimo SMS-om. Nije ni bojkot ili ipak jeste? Nisu ni penzije od 13.500 dinara, niti su plate iz dva dela čiji deo iznosi 11.000 dinara, pritom kasne po tri, četiri meseca (izvor ove informacije neću otkriti jer je tako želeo), ali je valjda važno da ide radni staž, ako uopšte ide.
Uz sve ovo, policija, vojska i građani još uvek pokušavaju da uhvate Ninoslava Jovanovića, takozvanog „Malčanskog berberina“ koji je u bekstvu već 20 dana, nakon što je oteo Moniku Karimanović (12). Devojčica je nakon devet dana potrage pronađena i oporavlja se od šoka, a silovatelj povratnik, još uvek se negde skriva. Lično me zanima šta jede svih ovih dana?
Kao što znamo mnogo toga ne valja, to nevaljalo se spinuje, drame su svakodnevne u živom pa potom u desetinama odloženih prenosa. Čuo sam da ne tako daleko od nas, na primer na 1000 kilometara, u jednoj državi građani se pitaju za sve odluke. Dobiju mejl ili poštom šta bi vlasti državne ili lokalne uradile, i isto tako pošalju svoj odgovor. Zamislite, ima zemalja gde se pitaju i građani. Zamislite da Srbija bude takva država? Da bi to bilo tako, prvo treba da se mi međusobno podržimo, da poštujemo jedni druge, da ne dozvolimo da nas huškaju jedni na druge zbog političke nestabilnosti koju oni proizvode,. Kada bismo probali da uradimo ovo što sam naveo, možda bi i bilo nade za sve nas, ovako nam ostaje najgora opcija – ko se kako snađe i kome se kako zalomi.
Ostavite komentar