Od ljubazne devojke koja radi na prijemu u Fitnes centru Factory, dobio sam ključ od ormarića u svlačionici. Ušao sam u istu, dok je sočivo i dalje „kuvalo“ u stomaku. Međutim, lepe boje, kao i prostor, odmah su mi dali snagu da sočivu kažem „nemoj dušo, ne sada!“. Seo sam na klupicu i svoje misli usredsredio na prvi trening, sočivo je popuštalo, ne znam da li je dobro da se „zvekne“ neki aperitiv pred vežbanje? Mislim da nije. Presvukao sam se i krenuo da vidim kako će sve to da ispadne…
SPEKTAKL ZA KRAJ 2018: SA KAMILE NA „SPRAVU ZA KIČMU” (I DEO)
Rale me je odmah bacio na spravu za ruke i noge – kaže malo da „skijam“. Hm, skijanje, u zatvorenom, nema snega, zvuči sjajno! Kao klinac, išao sam u školu skijanja, celih osam dana dok sam bio na zimovanju, tako da sam znao da ću svoje „umeće“ na skijama kad tad da primenim! „502 godine“ kasnije, eto me, na skijanju, u zatvorenom. Stanem ja na spravu, uhvatim ski štapove, noge krenu da vrte pedale, au, al’ je teško majku mu! Nije prošao ni minut, već sam poželeo da pređem na sankanje!
E sada, „mi Zvezde“ umemo da se ubacimo u ulogu, i tako sam ja utripovao da sam Arnold Švarceneger! „Skromnost“ mi je postala vrlina, te uvek uzimam najbolji primer. Ne znam da li je autosugestija, ali odmah sam mogao brže, jače, bolje! Taman sam se zalaufao, gotovo! Viče Rale mirnom glasom, ’ajde na sledeću vežbu, za ruke.
Za sve to vreme, moja žena „vozi bicikilu“, gleda me, ne želim da znam šta misli.
Sednem ja za spravu, uhvatim ručice i diži tegove, oni su sa strane koliko sam skiparao (pogledajte sliku 2), i kaže meni Rale ajde 10 puta. „Pih 10, mogu ja i 20!“ Ali, nakon osmog puta, shvatim da mogu 10, jedva! Na svu sreću, mak’o me odatle, legoh na pod, pa trbušnjaci, malo gore-dole, kao kada radite one lepe stvari, mh, mh… Mogao sam još, naravno, znate da mi ovde uvek možemo još…
Rekoh da mi treba pauza! Prošlo je 10 minuta, za danas dosta! Zaboravio sam vodu. Grlo suvo. Vode, vode, vode… Zanimljivo da je sočivo iščezlo! Odoh ja za vodu. Prosvetlih se. Onda je Rale bacio na neku mašinu za noge. Ma boli bre! Mislim se, ako me sada sve tako boli, sutra ujturu ću biti mrtav, a nisam više ni mlad!
Sve ovo što sam napisao, odradio sam u dve ili tri serije. Na kraju sedoh u biciklu. Kada sam video koliki mi je puls, srčka da me strefi! 168. Reče mi instruktor da ne brinem, da će pasti. „Ako sam toliki maler, da ’vrisnem’ na prvom treningu, onda ne znam šta da mislim!“. Vozio sam bajs i gledao TV. Na njemu hrana! Od svih muka, osetio sam glad. To je bio siguran znak da neću da krepam. Vozio sam bajs 20 minuta. Da, puls je pao! 120.
Kao prebijena mačka, odoh u svlačionicu. Uspeo sam da se presvučem. Našao se sa ženom u hodniku fitnesa, trebalo je da vozim. Hm, noge same idu, tako će i auto! Vozio sam ikada-nikada, po prvi put u istoriji, brže, bolje, lagodnije, veličanstveno… Te večeri pojeo sam sve što je bilo u frižideru i čekao da se probudim ujutru sa još jačim bolovima.
Svanuo je novi dan. Otvorio sam oči. Hm, tu sam. Nemam upalu? Ne, ja to sanjam. Proverim opet, pipnem se… Da, to sam ja, u celosti, a ha, malo me bole ruke. I to je to. Leđa, tu su, skoro kao nova. Hm, ’ajde da ne malerišem. Ustanem, stojim, pogledam se u ogledalo: Švarci, ti li si?
P.s Ovaj tekst je zabavnog i informativnog karaktera. Zahvalnost na ozbiljnom pristupu instruktoru vežbanja Radivoju Bojeru i ljubaznom osoblju i zaposlenima u Fitness centar Factory Gym , nedaleko od Košutnjaka, Beograd
Ostavite komentar