Svi govore, pišu, o novom filmu čuvenog reditelja Kventina Tarantina „Bilo jednom u Holivudu“, i mišljenja su naravno podeljena. Nije to prvi put kada je reč o filmu ovog reditelja, jer njegovi filmovi jesu takvi, ili ih gledamo sa odobravanjem, ili prekinemo posle dvadesetak minuta ili ih ne gledamo uopšte.
Kao gledalac mogu da vam kažem da sam se u prvih pola sata, žargonski rečeno „smorio“, ali potom je krenulo to nešto što vas budi i tera da film koji traje 163 minuta gledate do kraja sa napetošću i velikim iščekivanjem. Posebno ako znate šta bi trebalo da se dogodi na kraju. Povezao sam kockice i čekao. Šta sam dobio? Iznenadio sam se rešenjem. Veliki autori to rade, odvedu nas u neku drugu priču od one koja se desila u realnosti, a mogla je i ona da bude veoma realna (bez toliko nasilja i krvi, ali to je Tarantino).
Ovaj film me je oduševio iz više razloga. Prvo, nema nikakvih peglanja slike, foto šopa, svi glumci izgledaju normalno, čak je i šminka prirodna, onoliko koliko joj scena dozvoljava. Tu me je kupio skroz, kao i tehnikom snimanja (mada o tome ništa ne znam), ali kao gledalac vidim da nije bilo kojekakvih filtera i ostalih pomagala da bi sve bilo spektakularno.
Spektakl su nam doneli glumci, ne samo Bred Pit i Leonardo Dikaprio, koji su to što jesu, već i Margo Robi koja igra glumicu i suprugu Romana Polanskog, Šeron Tejt. Iako se već dosta toga zna o ovom filmu, ja vam neću otkriti kako je Tarantino video rešenje situacije na kraju ovog ostvarenja, ali mogu vam reći da je dočarao Holivud iz tog vremena, kao i stanje u društvu (mislim da je u tome uspeo).
Zanimljivo je kako su se dobro uklopila dva najveća glumca današnjeg Holivuda, posebno Dikaprio koji je od malog „babinog mezimca“ postao veliki glumac i opravdano vlada svetom filma, uz kolegu Pita. Bred je bio i ostao frajer, godine mu se vide, ali svi bismo poželeli da izgledamo tako u njegovom dobu (ko ne bi, taj laže). Njih dvojica, svako na svoj način, dali su ovom filmu ono bez čega on ne bi nikako prošao: dijaloge i scensku igru bez šmire. Jednostavno, uloge su im „legle“ i da nije bilo njih, možda bi se ovaj film doveo u pitanje, jednostavno ne znam ko bi mogao da ih zameni.
Sve u svemu, u opusu Tarantinovih filmova, ovaj svakako može da ide u Top 3, i treba ga pogledati jer je pre svega urađen na jedan način koji odudara od današnjeg Holivuda i velikih produkcija, urađen je rediteljski, glumački, bez „šminkanja“, i sa krajem koji nas navodi na razmišljanje: „Šta bi bilo da je bilo?“.
Ostavite komentar