Zašto su knjige „skupe“?

S obzirom da sam pre dva meseca objavio knjigu, susreo sam se sa pitanjem ili konstatacijom da je moja knjiga skupa, čak i preskupa. Ona košta 850 dinara, od toga 50 dinara ide u humanitarne svrhe. Hajde sada da cenu ove knjige posmatramo iz jednog drugog ugla, a ja ovim osvrtom ne želim nikome da se pravdam, već hoću da branim samostalne umetnike, one koji pišu (tu sam ja), pisce, književnike, one koji pokušavaju da se izbore protiv jeftine nekulture.

Da li ste se zapitali, na mesečnom nivou, na šta potrošite 850 dinara? Neću da računam osnovne životne namirnice jer one koštaju bogatstvo u ovoj Srbiji, ali njih moramo da kupujemo, da bismo pre-živeli. Hajde da krenemo od cigareta. Ja sam pušač. Pomenutu cifru od 850 dinara „ispušim“ za desetak dana (smanjio sam cigarete), dok neke ljude koje poznajem taj novac potroše za dva ili tri dana. Znači, legitimno trovanje nije skupo? Nikada ih nisam čuo da su cigarete skupe.

Pićence, kafica ili nešto drugo sa društvom? Troje ljudi u proseku tri kafe u Beogradu plate 600 dinara, uvek tu dođe i neka kisela vodica, još jedan sokić, ups, ode „jedna crvena“ ili ti 1000 dinara ( da se časti konobar). Pa to je više od 850 dinara. Pritom, neretko se „tuku“ ko će da plati račun. Žuta štampa. Većina da na najjeftinije „novine“ 600 dinara mesečno. Iz te štampe, ako je to tako moguće nazvati, dobiju trovanje gore nego da su popušili dve, tri paklice cigareta! Dobijaju trovanje mozga, i ne žale se da im je skupo, ali knjiga, pa skupa je, da. Da dam još neki primer ili je dovoljno? Izlazak u grad-provod? Ohoohoho, e pa to košta, čuo sam da se naručuju flaše vodke ili nekog drugog pića, po ceni samo od sedam, osam hiljada dinara! Mašala, ima se, ali to nije skupo.

Promocija „Sobe tajni“: San ili java

Kako vam se sve ovo čini? Skupa knjiga. Mogu vam reći da obajvljivanje knjige nije nimalo jeftino, svi koji su je napisali znaju, a svima koji pišu, najlakše je da je napišu, posle sledi pakao, svako na svoj način prođe kroz njega. Knjiga je nešto što ostaje, što može da se deli, da ide iz ruke u ruku, da se pokloni, traje duže od nas, i ako je u mom slučaju sedam evra mnogo za knjigu, onda ok, možda ja nisam u pravu. Meni kada se neka knjiga dopadne, ja ne pitam koliko košta, kao i film, predstava, koncert. Jer ako možemo da se dovijamo za kafiće, cigarete, možemo i za kulturu.

Mislim da je kultura kod nas jeftina, a da su troškovi ogromni. A prodati kulturu, e to je već Sizifov posao (jer uglavnom mladi, novi autori su i prodavci, uče se čak i marketingu), o tome neću sada, nije ni vreme, ni mesto. Najgore kod nas koji nešto pišemo, kao i kod pisaca, književnika, ostalih umetnika, je to što cena pada, čak se deli i za džabe nešto čija je vrednost zapravo neprocenjiva. Ali tako je to kada se živi u bedi, kada je kultura ogoljena, kada je sve što je normalno zapravo nenormalno, a tog normalnog je ostalo jako malo.

„Soba tajni“ recenzija Jelene Milenković

Da li se čitajući ovaj tekst još uvek pitate „zašto su knjige skupe“? Cena je onolika koliko poštujete sebe i svoj rad. Ako jedna starleta traži 500 evra za noć da se pojavi u kafiću i smeška se, zašto bi neko ko piše, i pisci, književnici i ostali, prodavali svoj rad za 4 do 10 evra? Stvarno, zašto bi?